Sunačce u litu ima vruć toli zrak,
dogori ter cvitu, da želi noćni mrak;
jur sunce otide, a pride slana noć,
koja ga obide ter mrzal zgubi moć.
Stječe se toj meni zlo, kada izide 5
moj cvitak rumeni; huđe, kad otide.
Zač srce prostrili, a lika ne pušta
nje obraz pribili iz lica gorušta;
milos kih želije vazme me grozica,
jakno se slelije prid vitrom rozica. 10
Mnogo već ner človik zač budu poražen,
imati mneći lik i željan bit blažen.
U nečas mladosti mojo' Bog da krjepost,
da objat radosti mogu nje ter ljepost;
u kojoj boljezni ne vidih ljuvene, 15
zač ne znah ljuvezni kakve su skrovene;
prid kojom venu ja, i svak bi tko bi vil
ča u nje ličcu sja, kruna je od svih vil.
Nose jo' sve zvizde zavidos s nebesi,
videći nje gizde uresne čudesi, 20
ke dvoru ja čisto, toj višnji tvorac vi,
scijeneći za ništo ča žele ljudi svi.
Da nitko ne sudi zazrjet mi u zal hip
tko ne zna me ćudi kom želju pozor lip
i grlo od džilja, najlišno tej vlase 25
s prilikom od smilja kad pusti niza se.
Oh, kad se obazri jakino sunačce,
komu stril ne vadri ljuveno srdačce?
tko da ju ne želi upored [s] životom,
obraz nje veseli gdi cafti lipotom? 30
usti nje, ka plovu u slavno' radosti,
za rados ter slovu prid svakom mladosti?
ar u njih niki smih nahodim [s] željami
izreći ki ne smih, da se svak ne smami;
od nje svit vazima ljuvenu svu milos, 35
jak mjesec ki prima od sunca svu svitlos.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
