Stella nuova
| Stella nuova (1912) Pisac: Stevan Petrov-Bešević |
Ležȏ sam, a neki ispotajni plamen
Raspalio mi grudi, srce, čelo,
A jedna misȏ, kȏ zažaren kamen,
Kad se iz grotla pobesnela vulkana
Zavitla u zrak — sevnu —
I nesta mrak...
Još polubudan i svestan mutne jave,
I tuge moje što rànice sȅje,
Jasno sam čuo kako huje vali,
I vrisak ljudski, kao da se dave, —
I nekog, što se kroz tu huku smeje...
O ne; ta to je varka bila!
Zar nebo, anđeli, il’ možda Bog?
Ne! Jer to bi grozna šala bila,
Da On s veseljem šȋri svoja krila
Nad burne vode gde se tope ljudi...
I s ove misli prelediše se grudi;
Ne! — milostiv je Bog!
Dobrote veće nema preko neba.
Uteha tu je svakom ljudskom bȏlu —
I ovo tvrdo verovati treba —
Verujmo dakle...
Gotovim novcem platili smo školu!
Sanjarim tako, noć kraj mene klѝzi,
A ja je lgedam gde u crnoj rѝzi,
Uz leden osmeh pokazuje prstom,
Na novu sliku ukrašenu krstom,
Na neku masu oblika okrugla...
Lepo — no, to je Zemljina nam kugla,
A ekvator je valjda krsta znak.
Sećam se dobro, dok sam bio đak,
Učio sam taj trbušati oblik njen;
A sada gledam kroz taj polumrak,
Gde na njoj jaše čovek strašilo,
Velik kȏ titan, grozno veliki.
Nos mu je kukast — noge zdepaste,
I smešno krive. Stisnuo ih čvrsto;
Pa misliš das će zemlju zdrobiti,
A iz nje krv će crna probiti...
I gledam dalje, gledam dalje tako,
U oči gledam čudovišta toga;
A u njima se užagrio pakȏ,
Što znade samo za svog jednog Boga,
Za jedinog Boga — novac!
Ne čujem glasa možda zbog daljine;
Al’ znam da Zemlja ispod njega stenje
I zarobljena u tom stisku plače;
A on se smeška, sve je steže jače,
I sve se više na pleći joj penje.
Na jednom gle! — valjda od tog stiska,
Kanu iz Zemlje velika, strašna kap,
I rušeći se u bezdane sfere,
Praćena glasom očajnoga vrȋska,
Zasja u žarkoj boji od rubina;
A glas se začu iz strašnih dubina:
„Nova sam Zvezda! i ni Večnost sama
U stanju nije više da me smrvi. —
Golema kap je sledila se evo
U grdan kristal od suza i krvi”!
To reče i čudi zbȉ se u tom času;
Zatutnja Zemlja kao da se rȁsu.
Milijun ruku ponikoše iz nje,
I strašnom snagom zgrabiše jahača,
Svukoše dole i u čas ga nesta.
A Zemlja poče da se strašno vrti;
Nesvesno vrti, potresa i pùši —
Oblaci dima pokrili je celu,
A oko nje se vaselena ruši...
U haosu je ogreznulo sve;
U divljoj igri besne provale...
Neobuzdano tutnjala je Zemlja,
Oslobođena od sveg što je stéza;
A u toj buri orila se jedna,
Neskladna, grozna, strašna — marseljeza.
Izvor[uredi]
1912. Zvezda, br. 1. str. 65-67.
|