Стелла нуова

Stella nuova  (1912)  Писац: Стеван Петров-Бешевић

Лежо̑ сам, а неки испотајни пламен
Распалио ми груди, срце, чело,
А једна мисо̑, ко̑ зажарен камен,
Кад се из гротла побеснела вулкана
Завитла у зрак — севну —
И неста мрак...
Још полубудан и свестан мутне јаве,
И туге моје што ра̀нице се̏је,
Јасно сам чуо како хује вали,
И врисак људски, као да се даве, —
И неког, што се кроз ту хуку смеје...
О не; та то је варка била!
Зар небо, анђели, ил’ можда Бог?
Не! Јер то би грозна шала била,
Да Он с весељем ши̑ри своја крила
Над бурне воде где се топе људи...
И с ове мисли преледише се груди;
Не! — милостив је Бог!
Доброте веће нема преко неба.
Утеха ту је сваком људском бо̑лу —
И ово тврдо веровати треба —
Верујмо дакле...
Готовим новцем платили смо школу!
Сањарим тако, ноћ крај мене клѝзи,
А ја је лгедам где у црној рѝзи,
Уз леден осмех показује прстом,
На нову слику украшену крстом,
На неку масу облика округла...
Лепо — но, то је Земљина нам кугла,
А екватор је ваљда крста знак.
Сећам се добро, док сам био ђак,
Учио сам тај трбушати облик њен;
А сада гледам кроз тај полумрак,
Где на њој јаше човек страшило,
Велик ко̑ титан, грозно велики.
Нос му је кукаст — ноге здепасте,
И смешно криве. Стиснуо их чврсто;
Па мислиш дас ће земљу здробити,
А из ње крв ће црна пробити...
И гледам даље, гледам даље тако,
У очи гледам чудовишта тога;
А у њима се ужагрио пако̑,
Што знаде само за свог једног Бога,
За јединог Бога — новац!
Не чујем гласа можда због даљине;
Ал’ знам да Земља испод њега стење
И заробљена у том стиску плаче;
А он се смешка, све је стеже јаче,
И све се више на плећи јој пење.
На једном гле! — ваљда од тог стиска,
Кану из Земље велика, страшна кап,
И рушећи се у бездане сфере,
Праћена гласом очајнога ври̑ска,
Засја у жаркој боји од рубина;
А глас се зачу из страшних дубина:
„Нова сам Звезда! и ни Вечност сама
У стању није више да ме смрви. —
Голема кап је следила се ево
У грдан кристал од суза и крви”!
То рече и чуди зби̏ се у том часу;
Затутња Земља као да се ра̏су.
Милијун руку поникоше из ње,
И страшном снагом зграбише јахача,
Свукоше доле и у час га неста.
А Земља поче да се страшно врти;
Несвесно врти, потреса и пу̀ши —
Облаци дима покрили је целу,
А око ње се васелена руши...
У хаосу је огрезнуло све;
У дивљој игри бесне провале...
Необуздано тутњала је Земља,
Ослобођена од свег што је сте́за;
А у тој бури орила се једна,
Нескладна, грозна, страшна — марсељеза.

Извор

1912. Звезда, бр. 1. стр. 65-67.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Петров-Бешевић, умро 1942, пре 82 године.