Sluga se tvoj volju neg car zvat u saj hip,
ter Boga sve molju da mi da razum lip;
jer bih rad staviti na nebo ime tve,
dostojno slaviti od raja hvalom sve.
Bog tebe krunicu vrh gospoj satvori, 5
jak svitlu danicu međ zvizdam ka gori:
svim vaze anđelom izvrsne liposti,
za tebe veselom uresit svitlosti,
kom ovdi prisivaš svako'zi jur vili,
ljepos im još skrivaš, jak zvizdam dan bili, 10
mogućim pozorom i ličcmi, ki gore
sunačcem i zorom i rosom od gore.
Kad svrneš tvu mlados toliko običnu,
mnimo te svi rados k nebesom priličnu.
U mramor pravo jes da pišu, dim uprav, 15
anđelski tvoj ures u kom je sva ljubav;
er biše poražen bez tvoje ljeposti
svit, kom je sad blažen i pun sve krjeposti.
Ni drugo dobro mni na zemlji tve lice,
jakino veće nî ner jedna fenice; 20
ter ti se dava čâs nad svaku gospoju,
da t' ptice slave glas u pjesneh ke poju.
Di svaka: "Čudan dar, Bože, da na sviti
ne javi toj nigdar ni, mnju, ćeš javiti."
Ne mni prî proctit cvit za vidit tvu slavu, 25
i da bi tebi svit u venčac na glavu.
O strilo perena, po moru svud plove
za tebe serena, ter ime tve slove.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
