Slišite, mladosti, slišite, gospoje,
s kolikom sladosti ovaj vil sad poje,
i tomuj, tko sliši, velmi se veseli,
a želju utiši vesel'jem tko želi;
zač ne čuh ja dosle spivan'je tač medno, 5
za koje sve posle parjat bi pravedno.
Moj Bože, sad ovi ako bih mogal glas
ispisat ja slovi, čudnu t bih stekal vlas:
vas zapad, vas istok činil bih da pride,
činil bih na ov rok što čuju da vide. 10
Nu tom bi dotekli da nazru nje mlados,
ne bi li još rekli: "Ovdi je sva rados?"
Dim ovo na pravu: tako mi krjeposti,
dali bi njoj slavu vrhu svih ljeposti,
odkole uresa slična njoj ne sude, 15
komu se nebesa s naravom sva čude.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
