Слишите, младости, слишите, госпоје,
с коликом сладости овај вил сад поје,
и томуј, тко слиши, велми се весели,
а жељу утиши весел'јем тко жели;
зач не чух ја досле спиван'је тач медно, 5
за које све после парјат би праведно.
Мој Боже, сад ови ако бих могал глас
исписат ја слови, чудну т бих стекал влас:
вас запад, вас исток чинил бих да приде,
чинил бих на ов рок што чују да виде. 10
Ну том би дотекли да назру ње младос,
не би ли још рекли: "Овди је сва радос?"
Дим ово на праву: тако ми крјепости,
дали би њој славу врху свих љепости,
одколе уреса слична њој не суде, 15
кому се небеса с наравом сва чуде.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
