Sliši, svitlo sunačce, koje tuge s boljezni
ćuti moje srdačce, želno tvoje ljubezni.
Jer kad viđu ljeposti prislavnoga obraza,
čuju njeke krjeposti od davnjega poraza;
zač nî jošte povenul u srdačcu oni stril 5
koji se sam spomenul da ga prijah u tvoj kril.
Mnokrat recih u sebi rič koja je ohola:
je li duša na nebi od rajskoga okola
veću rados da ima, veće dobro da ćuti,
veću milos da prima i bolju kob da sluti? 10
Nisam većma poražen ner taj dobra spomenut
u kih življah priblažen, a sada ću povenut.
Doj, nebeska krjeposti, zašto vili toj malo
manje ne da ljeposti a milosti ostalo?
Ovoliko ter goril ne bih sada ljuveno, 15
još bih lašnje izdvoril od nje ličce rumeno.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
