Слиши, свитло суначце, које туге с бољезни
ћути моје срдачце, желно твоје љубезни.
Јер кад виђу љепости приславнога образа,
чују њеке крјепости од давњега пораза;
зач нî јоште повенул у срдачцу они стрил 5
који се сам споменул да га пријах у твој крил.
Мнократ рецих у себи рич која је охола:
је ли душа на неби од рајскога окола
већу радос да има, веће добро да ћути,
већу милос да прима и бољу коб да слути? 10
Нисам већма поражен нер тај добра споменут
у ких живљах приблажен, а сада ћу повенут.
Дој, небеска крјепости, зашто вили тој мало
мање не да љепости а милости остало?
Оволико тер горил не бих сада љувено, 15
још бих лашње издворил од ње личце румено.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
