Sinoć mi, gospoje, od tebe u pjesan
narešen lis doje i zlatom napisan,
u komu na mene boli se svies tvoja,
veleć, da spomene od tebe ne imam ja;
i veliš da si ti, kruno ma, vesela,5
ovamo pisati mnokrat mi hotjela.
Nu perce od muke kroz moje dieljenje
pade ti iz ruke ter sdružíš cviljenje.
Pak veli tvoja svies, proć volji s ljubavi
da dvorno ovi lis к meni ti odpravi. 10
Hvala ti, cviete moj, prem kako gospoji
i kako sve onoj, ka hvale dostoji.
Veličak ovi dar meni se veće mni,
ter kako drugu stvar toj držim u scieni.
A krivi što mene tva dika ljuvena,15
da ne imam spomene od tvoga imena,
voljna si ti pravit' sve? što hoć' tako je,
nu ine na saj svit ja ne imam gospoje
razmi tvu ljepotu, u kojoj sve ufanje
stoji mom životu i smrtno skončanje.20
A drago tve ime ako ć' nać', sunašce,
trieba bi, da ti me otvoriš srdašce;
u komu spomena tač krepka jes i stan
od tvoga imena, gdje stoji noć i dan.
A toj ti i pjesni svjedočit' mogu te,25
ke no ti s ljuvezni poslah dni minute;
u kojih tva dika vidjet' će ljuvena.
spried slova velika od svoga imena.
Tim veće čas zlu volju ne nosi na me van,
neg' ti se ja molju, da ti sam svim pridan.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
