Синоћ ми, госпоје, од тебе у пјесан
нарешен лис доје и златом написан,
у кому на мене боли се свиес твоја,
велећ, да спомене од тебе не имам ја;
и велиш да си ти, круно ма, весела,5
овамо писати мнократ ми хотјела.
Ну перце од муке кроз моје диељење
паде ти из руке тер сдружíш цвиљење.
Пак вели твоја свиес, проћ вољи с љубави
да дворно ови лис к мени ти одправи. 10
Хвала ти, цвиете мој, прем како госпоји
и како све оној, ка хвале достоји.
Величак ови дар мени се веће мни,
тер како другу ствар тој држим у сциени.
А криви што мене тва дика љувена,15
да не имам спомене од твога имена,
вољна си ти правит' све? што хоћ' тако је,
ну ине на сај свит ја не имам госпоје
разми тву љепоту, у којој све уфање
стоји мом животу и смртно скончање.20
А драго тве име ако ћ' наћ', сунашце,
триеба би, да ти ме отвориш срдашце;
у кому спомена тач крепка јес и стан
од твога имена, гдје стоји ноћ и дан.
А тој ти и пјесни свједочит' могу те,25
ке но ти с љувезни послах дни минуте;
у којих тва дика видјет' ће љувена.
сприед слова велика од свога имена.
Тим веће час злу вољу не носи на ме ван,
нег' ти се ја мољу, да ти сам свим придан.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
