Sforcino viđenje Pašića

Dobrica Gajić: Sforcino viđenje Pašića

Karlo Sforca: „Nikola Pašić i ujedinjenje Jugoslovena/ratne i diplomatske uspomene“ (Kosmos, Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon A.D, Beograd 1937)

„Ne postoji potpuna priča, svaka priča je nepotpuna“.
(Hauard Zin)

U obimnoj literaturi o delovanju Narodne radikalne stranke i Nikole Pašića, knjiga Karla Sforce o jednom od najznačajnijih političara moderne Srbije već decenijama zauzima istaknuto mesto. Iskusni diplomata, jedno vreme ministar inostranih poslova Italije, grof Sforca se u političkom izgnanstvu okrenuo spisateljskom radu i objavljivanju više istorijsko-političkih studija. Stilski blizak Makijaveliju i Gvičardiniju, svoje ideje i političku aktivnost zasnovao je na Macinijevom shvatanju istorije i njegovoj veri da će nestankom Austrougarske monarhije doći ne samo do vaskrsa Italije, nego i svih srednjoevropskih i balkanskih naroda.^[1] Presudan uticaj da napiše knjigu o Pašiću, na Sforcu su izvršile grupe Jugoslovena koje je sreo tokom posete severnoameričkim univerzitetima. Pored radova srpskih istoričara, građu za svoje delo dobio je i od Pašićevih prijatelja. Napisao ga je iz velikog poštovanja prema Pašiću, sa kojim je i sam bio u prijateljskim odnosima. Dragocen deo knjige čine Sforcina intimna zapažanja, kako o Pašićevoj ličnosti, tako i o drugim akterima tadašnje međunarodne politike. Na piščeve materijalne greške ukazao je izdavač, upotpunivši knjigu podužom hronologijom glavnih događaja iz Pašićevog vremena. Sforca je gajio nadu, pokazaće se iluzornu, da će i iz hrvatske kulture poniknuti istoričar koji bi se bavio Pašićem. Verovao je da će Hrvati priznati Pašićevu veličinu, čime bi se zapečatilo „istinsko i duboko jedinstvo jugoslovenskog naroda“. Njegova knjiga je, dakle, prijateljska. Prožeta je simpatijama prema Pašiću i jugoslovenskom ujedinjenju. Napisana je istančanim stilom, sa širokim istorijskim zahvatima koji pokazuju poznavanje ljudi i događaja. Međutim, Pašićeva slika u njoj znatno je idealizovana. Mestimične korekcije Sforcinih zapažanja, koje ćemo u ovom prikazu učiniti, imaju za cilj da se dođe do celovitijeg i realnijeg Pašićevog portreta, koliko je to moguće u jednom tekstu ovakve vrste.

***

Sforca ističe da je tokom pohađanja Kragujevačke gimnazije i studija na Velikoj školi u Beogradu, „mladi Pašić ubrzo zapažen kao izuzetan primerak“. Moralna snaga i ozbiljnost pratili su odličan uspeh na studijama. Posle očeve smrti, kad je dalje školovanje dovedeno u pitanje, Pašić se izdržavao učeći bogatiju decu matematici. Kao državni stipendista, studije je nastavio na Politehničkoj školi u Cirihu, gde je stigao početkom marta 1868. godine. Sforca beleži da je 28. marta 1872. Pašić dobio svedočanstvo o završenim studijama. Ocene su bile odlične, profesori su primetili njegovu obdarenost za matematiku, fiziku i teorijske nauke. Pašić je, znači, bio opredeljen za prirodne nauke, kao što su to bili Svetozar Marković i Pera Todorović. Pozivajući se na Vasu Kazimirovića, profesor Đorđe Stanković navodi da u Cirihu Pašić nije diplomirao, iako je sa odličnim uspehom položio sve ispite.^[2] Sforca piše o Pašićevom kontaktu sa Bakunjinom, čak prenosi i jedan njihov dijalog u kome se Pašić suprotstavio Bakunjinu, rekavši mu da ne može prihvatiti njegovo učenje, dok se ne uveri čime bi trebalo zameniti postojeći poredak posle izvršene socijalne revolucije. Ocenjujući da je Pašićev početak socijalistički, Milan St. Protić, u svom radu o radikalskom pokretu u Srbiji, preuzima od Sforce podatak da je u Cirihu Pašić pripadao Bakunjinovom krugu.^[3] Latinka Perović, pak, na susret Bakunjin-Pašić gleda kao na legendu, jer je tvorac ruskog anarhizma stigao u Cirih posle Pašićevog odlaska iz Švajcarske.^[4]

Ideološki uticaji pod kojima se formirao radikalski pokret u Srbiji, pa prema tome i sam Pašić, zanimljiva su istoriografska tema. Milan St. Protić došao je do zaključka da ideologija srpskog radikalizma prevashodno proističe iz idejne baze francuskih radikala, dok je u političkom smislu reč o pokretu građanske levice.^[5] Latinka Perović ukazuje na to da je uticaj francuskog radikalizma davno opovrgavao sam Pašić, koji je ključni ideološki značaj dao ruskim revolucionarnim idejama koje je 60-ih godina 19. veka u Srbiju doneo Svetozar Marković.^[6] U ruskoj revolucionarnoj emigraciji, Perovićeva razlikuje tri struje: 1) anarhiste (Bakunjin), po kojima treba otići u narod i od njega se učiti revoluciji; 2) jakobince i blankiste (Tkačov, Nečajev), koji su odlučujući uticaj davali čvrsto organizovanoj manjini koja osvaja vlast i onda sprovodi socijalnu revoluciju; 3) narodnjake (Lavrov), koji su pozivali omladinu da ode u narod da bi ga podučila i pripremila za revoluciju. Srpski socijalisti i Svetozar Marković, čijem krugu je pripadao Pašić, bili su najviše povezani sa Lavrovljevom strujom.^[7] Suštinski gledano, težilo se preskakanju kapitalističke faze (koja stvara proletarijat) i traženju glavne snage u seljaštvu (koje je zadržalo neke ostatke primitivnog komunizma). Njega je, posmatrajući ekonomski nerazvijenu Srbiju, trebalo podbuniti protiv birokratije kao neproizvodne klase.^[8]

***

Sforca primećuje da je od ogromne psihološke važnosti za Pašića bilo njegovo putovanje u pobunjenu Bosnu, gde je 1875. godine nosio ustanicima pomoć. Naime, Pašić je još tada uočio opasnost od austrougarske okupacije, da bi posle ratova sa Turskom, Sanstefanskog ugovora i Berlinskog kongresa postao veliki protivnik austrofilske politike kneza Milana. Sforca pominje da zbog protivljenja Jovana Ristića, predsednika vlade, Pašić nije uspeo da postane profesor geodezije na Velikoj školi. Priseća se da mu je na Krfu, dok mu je pokazivao minerale ili geografske karte, Pašić govorio kako je promašio poziv i da bi mu život bio srećniji da je ostao u struci. U ozbiljnu politiku Pašić ulazi 1878. godine, kad postaje narodni poslanik. Posle povratka iz Ciriha, navodi Sforca, Pašić je naučio kako treba razgovarati sa seljacima i na koji način im može prilagoditi ideje za koje se zalagao. Dodaćemo ovde da je i u samoj Skupštini, istog dana po potvrđivanju mandata, Pašić već u prvom govoru skrenuo pažnju na sebe, debatujući o Zakonu o štampi. Njegov govor Andrija Radenić ocenjuje kao oštroumno tempiran, izrečen od mladog političara koji nadmašuje lidera parlamentarne opozicije Adama Bogosavljevića, spremnog da uprkos nedostatku govorničkog dara postigne veći efekat od svojih skupštinskih istomišljenika. Osim toga, Pašić je privlačio pažnju i svojim obrazovanjem, manirima i odevanjem. Celokupnom pojavom, on je dao nova obeležja srpskom radikalizmu.^[9] Bilo je to, inače, vreme kad je skupštinska opozicija nazivala sebe radikalnom partijom, iako Narodna radikalna stranka još nije bila osnovana.

Pišući o knezu Milanu, Sforca se kratko zadržava na njegovom braku sa Natalijom Keško, koju u jednom pismu svojoj ljubavnici Artemidi Hristić, Milan predstavlja kao rusko-rumunsku furiju, proklinjući dan kad se sa njom oženio. Dok je bio ataše italijanske ambasade u Carigradu, Sforca je na teniskom terenu često viđao Milanovog vanbračnog sina Đorđa, dobijenog u vezi sa pomenutom ljubavnicom. Zapaža da je Đorđe bio moralno problematičan, ali lepog telesnog izgleda, sa očevim darom za društveno ophođenje. Što se tiče Milana, prenosi da su se stariji ambasadori izražavali o njemu sa izvesnim simpatijama, ceneći knežev cinizam i duhovitost, ali će Milan za njega predstavljati ovaploćenje „kužne pokvarenosti“. Sklon porocima i neočekivanim političkim potezima, Milan je, mora se priznati, bio vrlo inteligentan čovek. Po obrazovanju nije zaostajao za tadašnjim pripadnicima evropskog plemstva. Izražavao se bolje na francuskom i nemačkom, nego na maternjem jeziku. Srpska sredina uvek će mu ostati strana, koliko i on njoj.^[10] Kod radikala mu je najviše bila odbojna njihova demagogija, odnosno proizvođenje seljaka u jedinog i pravog predstavnika srpskog naroda, i to od ljudi školovanih u inostranstvu. Zbog toga će na njih gledati kao na špekulante, spremne da laskanjem masi prigrabe vlast nad njom.^[11] Posle svog osnivanja, Narodna radikalna stranka postaće Milanova stalna briga. Iako se Pašić zalagao za upravnu decentralizaciju, Sforca uočava da je Narodna radikalna stranka bila centralistički ustrojena, tako da je u poređenju sa njom organizacija francuskih radikala bila „dečja igra“.

Za organizaciju stranke, čega nema kod Sforce, verovatno je najzaslužniji Pera Todorović.^[12] Po sopstvenom kazivanju, stvorio je stranačke statute koji su tako zamišljeni da temelji stranke ostanu čvrsti, čak i u slučaju privremenog nestanka Glavnog odbora.^[13] Milan se, naglašava Sforca, nikako nije mogao pomiriti sa izbornim uspesima Narodne radikalne stranke, tako da su njegovi ministri primenjivali i nasilna sredstva da bi onemogućili njen većinski trijumf.

***

Prema Sforcinom mišljenju, Milan je obrazovao stalnu vojsku ne zbog njenog angažovanja radi oslobođenja i ujedinjenja Južnih Slovena, već zbog opasnosti od narodne vojske koja je mogla postati oruđe u Pašićevim rukama. Iako taj čin shvata kao Milanovu prirodnu reakciju, zamera mu što je razoružanju seljačkih masa pristupio isuviše naglo i sa malo spretnosti. Timočkom bunom Sforca se podrobno nije bavio. Svoju predistoriju, inače, ona ima u protivljenju radikala nekolicini zakonskih projekata prve naprednjačke vlade, uspehu stranke na septembarskim izborima 1883. godine i Milanovom odbijanju da prihvati tu činjenicu. Što se tiče samog razoružanja narodne vojske, hroničar Timočke bune Andrija Radenić zaključio je u svom voluminoznom delu da su protagonisti reforme vojnog ustrojstva bili u pravu.^[14] S druge strane, gotovo je nemoguće utvrditi direktnu odgovornost stranačkog rukovodstva za izbijanje bune. Pašićevo, pak, napuštanje Beograda, pružilo je priliku za nesaglasna tumačenja. Kad ga je Raša Milošević, vrativši se od ruskog poslanika Persijanija, obavestio da je ovaj smatrao da će Milan iskoristiti priliku da se obračuna sa radikalskim prvacima, što je i Pašić osećao, vođa Narodne radikalne stranke bez reči je napustio Taušanovićevu duvandžinicu, uputivši se ka železničkom mostu na kome je kao inženjer radio, da bi što pre, ne poverivši se nikome, prešao na austrougarsku teritoriju.^[15] Među meritornim istraživačima ima i onih koji smatraju da je jedino Pašić izvršio odluku Glavnog odbora o odlasku njegovih članova u krajeve u kojima su stekli poslanički mandat.^[16] Nama je bliže ono tumačenje koje tvrdi da je reč o Pašićevom proračunatom potezu, tj. nameri da bekstvom spase glavu i zaobilaznim putem krene prema udaljenom poprištu bune, kako bi se u slučaju njenog uspeha priključio pobunjenom narodu. U protivnom, bezbedno bi se čekala nova prilika.^[17]

Sforca piše da je u Sofiji Pašić izvesno vreme predavao gimnazijalcima geometriju, da se svakodnevno sastajao sa Karavelovim i da mu je ovaj po dolasku na vlast izdejstvovao posao u ministarstvu građevina. U Bugarskoj je, kao što je poznato, Pašić radio na pripremi nove bune protiv kralja Milana. Međutim, političke okolnosti (prisajedinjenje Istočne Rumelije i rat Srbije sa Bugarskom) osujetile su njegove namere. Ideja o opštoj pobuni u Srbiji, prema našoj oceni, nije bila realna. Za takav poduhvat Pašić nije imao oslonac unutar Srbije, niti inostranu podršku. Emigrantske dane produžiće u Rumuniji, gde će se posvetiti izučavanju istorijske literature. Dani provedeni u Dobrudži bili su, smatra Sforca, najspokojniji dani u Pašićevom životu.

Za razliku od njega, radikali koji su ostali u zemlji, sa čijim se potezima nije slagao, prešli su na politiku saradnje sa kraljem Milanom. Oporavivši stranku, ušli su u vlast. Njihovom zaslugom došlo se i do Ustava iz 1888. godine. U tom poslu i sporazumima sa Milanom, Pašić nije imao nikakvo učešće. Pošto ga je Milanovo pomilovanje mimoilazilo, dobijao je na ugledu kod onih radikala koji su u pogodbama sa kraljem videli izneveravanje stranačkog programa.^[18] Ustavna promena, međutim, uticaće i na izmenu Pašićevih stavova. U pismu stranačkim prvacima u zemlji, izraziće se pohvalno o donošenju Ustava i „novom parlamentarnom razvitku Srbije“.^[19] Posle abdikacije, Milan će namesnicima uputiti molbu da amnestiraju Pašića. Napustiće zatim zemlju i posvetiti se raskalašnom životu, ali će u glavi zadržati želju za odmazdom i osvetom. Pašić će se vratiti u Srbiju i preuzeti najodgovornije političke funkcije. O Aleksandru Obrenoviću, Sforca će zapisati da je bio nepoverljiv i dvoličan. Državni udar od 1. aprila 1893. oceniće kao majstorski čin kojim je izigrao namesnika Ristića. Tragičnu sudbinu Aleksandra Obrenovića sagledaće kroz činjenicu da je postradao od pripadnika stalne vojske, koju je kralj Milan formirao kako bi se suprotstavio seljačkim pobunama. Ističe da mu je Pašić više puta ponovio da je prema poslednjem Obrenoviću osećao jedino sažaljenje, dok je u odnosu prema Milanu bio ispunjen mržnjom i prezirom. Pašićevo mišljenje, tvrdi Sforca, bilo je da je vlada Save Grujića teško pogrešila kad je dopustila Milanov povratak u Srbiju, dok je on bio opunomoćeni ministar Srbije u Petrogradu. U Pašićevim očima Milan će zauvek biti „izdajica srpske misli“, a Aleksandar „nesrećnik“. Da sve nije baš tako kako Sforca obrazlaže, može se zaključiti na osnovu Pašićevog držanja posle Ivanjdanskog atentata, a o tom događaju on ništa nije zabeležio. Umesto toga, pažnju je posvetio Pašićevim zaslugama za modernizaciju prestonice, budući da se nalazio na čelu beogradske opštine.

***

Uoči Ivanjdanskog atentata 1899. godine, Pašić je izašao iz požarevačkog zatvora, gde je odležao devetomesečnu kaznu zbog uvrede kralja Milana u listu „Odjek“. Iz Požarevca je došao u Beograd i tu posetio ruskog vojnog atašea Taubea, a potom se uputio ka Požarevcu, Negotinu i Zaječaru da bi video bratovljevu decu. U Požarevcu je uhapšen zbog sumnje da je umešan u atentat na kralja Milana i sproveden za Beograd. Optužen za veleizdaju i preplašen smrtnom kaznom, Pašić je pod uticajem ministra unutrašnjih dela pristao da pred prekim sudom demonstrira svoju lojalnost vladarskoj porodici. Iako je izjavu vešto sročio, braneći se da je nevin, što je uistinu i bio, kompromitujuće po njega bilo je optuživanje nekih članova stranke kao antidinastičkih elemenata i kritika radikalskih kabineta u odnosu prema kralju Milanu. Svog zakletog neprijatelja, čak je i pohvalio za uvođenje reda u zemlji i jačanje vojske. Svoje ponašanje smatrao je dopuštenim, pogotovo pred prekim sudom.^[20] U stvari, Pašić nije znao da Rusija i Austro-Ugarska nisu dozvolile streljanje nijednog radikalskog prvaka, pa je pristao na ono što mu je Milan ponudio, navukavši na sebe odijum javnog mnjenja koje je na njegov postupak gledalo kao na kukavički čin.^[21] Ukoliko bismo poredili ponašanje Pašića i Pere Todorovića u ovakvim situacijama, mora se reći da se pred prekim sudom u Zaječaru Todorović dostojanstvenije držao, mada je i sam vrlo brzo pokleknuo pod Milanovim pritiskom.

***

Za vojnu i diplomatsku obnovu Srbije, ocenjuje Sforca, najzaslužniji je kralj Petar I Karađorđević. Bez njegove odanosti ustavu i parlamentarnom životu, ni Pašić ne bi mogao da se politički realizuje i pokaže svu svoju sposobnost. Takav pristup obojici je doneo simpatije slovenskog činioca u Austro-Ugarskoj, ali kod Pašićevih protivnika ta simbioza drukčije će se tumačiti. Stojan Novaković označiće Narodnu radikalnu stranku kao dinastičku, spočitavajući joj da je javne interese potisnula u korist partijskih privilegija.^[22] Pašića je Sforca upoznao upravo u ranim godinama Petrove vladavine, stekavši već na prvom susretu utisak da se radi o prirodno dostojanstvenom čoveku. Kasnije će zapaziti da Pašić nije obraćao potrebnu pažnju na propagandu i iznošenje u javnost određenih stvari za čiji je uspeh nesumnjivo bio najzaslužniji. Sforca je smatrao da je u aneksionoj krizi samo Pašić imao najispravniji stav. Milovanovićevo traženje kompenzacija krajnje negativno kvalifikuje, dodajući da su njegovi tehnički promašaji pali u zaborav samo zahvaljujući kasnijim pogreškama austrougarskih vojnih i političkih krugova. Veoma su zanimljivi Sforcini pasaži o Erentalu i Francu Ferdinandu, koje je lično poznavao. Erentalovi uspesi, piše Sforca, nisu mnogo uzbuđivali Pašića. Njega je, zapravo, razočarao Izvoljski. U odbranu Milovanovićevu, može se navesti da je ideja o naknadama potekla od Rusije, a da je i sam Pašić počeo o njima govoriti kad je video da se Rusi zbog aneksije neće vojno angažovati.^[23] Preuzevši posle Milovanovićeve smrti njegovo mesto, Pašić je taktički pokušavao da se približi Beču, otklanjajući antiaustrijsku suštinu Milovanovićevog ugovora sa Bugarskom i nudeći preko Masarika sporazum. Grof Berthold je takve predloge odbio, što je još jedan dokaz da je odluka za rat sa Srbijom doneta ranije. Sforca prethodno pominje kako je zaslugom Italije, kao članice Trojnog saveza, onemogućen austrougarski napad na Srbiju 1913. godine.

U pregovorima sa Bugarima, Pašića je čudilo njihovo uverenje da posle pobede nad Turskom neće biti sukoba sa Austro-Ugarskom. Njene ratne ambicije i dolazak katastrofe, prepoznavao je u dolasku određenih ljudi na važna mesta u monarhiji, kao što je bio grof Forgač. Sforca stavlja akcenat i na agresivnost nemačkog cara Viljema II. Beč i Berlin bili su ubeđeni da Francuska, Britanija i Italija neće reagovati na rat sa Srbijom, kao ni Rusija za koju su držali da su je ponizili aneksijom Bosne. Pred Sarajevski atentat, njegov je utisak, Pašić je bio daleko od toga da provocira sukob sa Austro-Ugarskom. Uzroke ubistva Franca Ferdinanda pronalazi italijanski diplomata u nečovečnoj državnoj upravi u Bosni, a ne u nacionalnim aspiracijama podsticanim od Pašićevih protivnika iz Crne ruke, što potkrepljuje delovima Čabrinovićevog i Principovog iskaza na sudskom pretresu. Čabrinović je tada rekao da agrarno pitanje Austrija nije rešila kako treba, da srpski narod živi bedno, bez škola i kulture. Upozorio je sudije da atentatore ne shvataju kao proste zločince, jer su se oni iz sažaljenja prema sudbini svog naroda odlučili na ubistvo nadvojvode Ferdinanda. Kao seljački sin, Princip je svoj postupak motivisao propadanjem naroda, istakavši u isto vreme da se zbog toga ne kaje. Inače, Sforca je ubeđen da Beč nije namerno izabrao Vidovdan za posetu Sarajevu. Narode pod svojim tutorstvom, naime, vladajući sloj Austro-Ugarske nije nikada poštovao, i u tome on vidi glavni razlog zbog koga je Austrougarska monarhija bila osuđena na propast. Imajući sve to u vidu, razumljivo je što Sforca, nešto ranije, počinje priču o Sarajevu ocenom da je ubistvo Franca Ferdinanda i njegove supruge predstavljalo dobar povod da militantni krugovi carevine konačno pristupe projektovanom ratnom pohodu.

***

Među evropskim političkim piscima, značaj jugoslovenskog pokreta, uočava Sforca, prvi je uvideo Henri Stid, bečki dopisnik Tajmsa, koji je sklopio prijateljstvo sa Trumbićem, tvorcem Riječke rezolucije iz 1905. godine. Pridobijanje brojnih britanskih i italijanskih uglednih ličnosti za jugoslovensku stvar, delo je Frana Supila, i o njemu Sforca piše sa dubokim poštovanjem. Pominje u tom kontekstu Pašićev intervju Tajmsu, koji je dao u dogovoru sa Supilom, gde je predsednik srpske vlade govorio o potrebi stvaranja „jedne velike jedinstvene južnoslovenske države“. Na Pašićevo i Trumbićevo trvenje gleda kao na posledicu dva različita duha koja su težila istom cilju, ceneći pri tom Trumbićevu advokatsku i formalnu borbu protiv Austro-Ugarske, za koju Pašić nije imao simpatija. Supilova prerana smrt, misli Sforca, onemogućila je očekivanu pobunu hrvatskih i slovenačkih jedinica na italijanskom frontu, što bi moglo da dovede i do ubrzanog završetka rata, s tim što Sforca zna da bi prepreka tome moglo biti ondašnje raspoloženje italijanskih službenih krugova i odsustvo podrške širokih hrvatskih slojeva. Uzevši u obzir Pašićevo razmimoilaženje sa Supilom u prošlosti, Sforca osuđuje predstavljanje Pašića kao prototipa velikosrpske ideje i protivnika jugoslovenstva, jer i kad je u pojedinim trenucima rata gledao da sačuva srpsku poziciju, Pašić je to, između ostalog, činio i sa namerom da Srbija opstane kao svetionik budućeg jugoslovenskog ujedinjenja. Njegova zamerka je što se Pašić centralistički postavio prema Hrvatima, ali napominje da je posle Vidovdanskog ustava bio spreman da im popusti u smislu prihvatanja njihovih autonomnih prava.

Sforca iznosi i kretanja u spoljnoj politici Italije i pokušaje da se preko već obolelog ministra spoljnih poslova San Đulijanija, Italija privuče na stranu Antante ili Centralnih sila. San Đulijani je računao na Srbiju kao moralno značajnog saveznika u antiaustrijskom bloku, verujući da će razorna snaga potčinjenih narodnosti biti od presudne važnosti po ishod rata, ali je to, kako ga karakteriše Sforca, „tako uzvišeno i plemenito shvatanje, koje bi verovatno bilo dovoljno da dovede do rasula Austro-Ugarske mnogo pre novembra 1918“, nestalo sa San Đulijanijevom smrću. Na Sonina, koji je ubrzo preuzeo ministarstvo spoljnih poslova, Nemci su vršili pritisak da uđe u rat, obećavajući da će ubediti Beč da pristane na eventualne koncesije u Trentinu. Italiji je, takođe, sugerisano da upadne u Savoju, u koju bi Francuska morala da pošalje trupe, što bi Nemcima, navodno, omogućilo da na severu izbace Francuze iz stroja. Sonino je izbegao takve ponude i zaključio Londonski ugovor 1915. godine. Sforca ocenjuje da je potpisivanjem tog ugovora Sonino pokazao nerazumevanje vremena, jer je verovao da će rat biti kratkotrajan i da neće dovesti do raspada Austro-Ugarske. Sonino, kao ni njegove kolege u Londonu, Parizu i Petrogradu, nije shvatio ono što Sforca, inspirisan Macinijem, sve vreme potencira, a to je da će slovenske mase dići u vazduh Habsburško carstvo. Prikazuje ga kao tvrdoglavog, nemaštovitog i zaklonjenog Londonskim ugovorom, ali i kao nesujetnog čoveka koji je umeo da ispoštuje drugačije mišljenje. Sastanak koji je imao sa Pašićem, nije promenio Sonina. Njemu se nije dopala Pašićeva priča o deobi Istre i Albanije. Nešto kasnije izjaviće da se ratni ciljevi Italije ne odnose na komadanje protivničkih zemalja i promenu njihovog državnog poretka.

***

Sforca se osvrće i na Pašićevo napuštanje Srbije i povlačenje srpske vojske preko Albanije. Put kojim je vlada izašla iz zemlje i došla do Skadra bio je težak i kratak, a Pašićevo držanje stoičko. Kad je stigao u San Đovani di Medua, brod Città di Bari prebacio ga je sa još nekoliko ministara u Brindizi. Iz Rima će u Brindizi doći italijanski kralj Viktor Emanuel i sresti se sa Pašićem. Posle nekoliko dana srpska vlada je brodom Città di Catania prebačena na Krf. Pašić se smestio u hotelu Bella Venezia, gde je u julu 1916, čim je stigao na Krf, Sforca predao akreditive prestolonasledniku Aleksandru. Sforca ističe hrabro držanje prestolonaslednika Aleksandra, koji nije pristao da se ukrca na italijanske transportne brodove sve dok se srpski vojnici ne evakuišu sa albanskog primorja. Ukazuje i na potresna svedočenja o iskrcavanju srpske vojske na Krf, kad su stotine preživelih i izgladnelih ratnika pomrle od naglog uzimanja hrane. Na Krfu je Pašićevo jedino zadovoljstvo predstavljalo upoznavanje sredozemne flore i plivanje u malom zalivu blizu vile Kondi, u kojoj je stanovao Sforca. Za razliku od Pašića, Aleksandar je retko napuštao svoju vojsku u Makedoniji, dolazeći na Krf samo nakratko da bi održao kontakt sa vladom i opunomoćenim ministrima Antante. U takvim prilikama Sforca je duže vreme ostajao u njegovom društvu, stekavši utisak da je Aleksandar „duboko želeo najplodonosniji sporazum između svoje zemlje i Italije“. Macinijevi spisi o Jugoslovenima bili su mu poznati, a Sforca ga je zainteresovao i za Kavura. Na osnovu posmatranja, Pašićev odnos prema Aleksandru Sforca predstavlja kao dirljiv, skoro na nivou očinske nežnosti. Njegovo saznanje je da su na Krfu Srbi stekli velike simpatije. Oni koji su stanovali u gradu nisu bili štedljivi i trošili su svoj novac čim bi ga primili, a vojnici smešteni po malim logorima poštovali su žene više nego Italijani i Francuzi. Vojnici koji su bili raspoređeni u Solun i makedonske rovove, gledali su sa zavišću na one koji su ostali na Krfu i u njima videli zabušante. Odnos Italijana i Srba na Solunskom frontu razvijao se u pozitivnom smeru, što je Sforcu radovalo. Tamo je italijanski diplomata kontaktirao i sa Mišićem. Na Solunski proces gleda kao na bolnu epizodu o kojoj je teško dati definitivni sud, navodeći kako mu je Pašić rekao da je sve to mučno doživeo, ali mirne savesti i sa osećanjem izvršene dužnosti.

Iz Sforcine knjige ne može se, pak, saznati da se Italijani prilikom srpskog povlačenja preko Albanije nisu prijateljski poneli prema Srbima. Kad je Timočka vojska, kako piše Petar Opačić u svojoj knjizi „Srbija između Antante i Centralnih sila 1915-1917“, posle višednevnih borbi sa Bugarima kod Elbasana, produžila marš ka Draču, Italijani su je sprečili, uprkos intervenciji francuskog generala Mondezira, da pređe reku Škumbu i krene ka Valoni. Zbog nepristajanja rimske vlade na taj pokret, u močvarnim predelima oko reke Vojuše stradalo je 20.000 srpskih regruta.^[24] Italijani nisu pristali ni da morem prevezu srpske trupe koje su se iz Skadra uputile kopnom ka Valoni, kao što nisu dozvoljavali da se Srbi približe ovom gradu od koga se prostirala njihova interesna zona. Zbog toga je regent Aleksandar morao da pošalje telegram ruskom caru i zamoli ga za urgenciju kod saveznika. Nikolaj II je odgovorio da će uticati da se izvrši evakuacija srpske vojske iz San Đovani di Medua. I zaista, 19. decembra 1915. ruska vlada uslovila je zapadne saveznike zahtevom da će dovesti u pitanje savez sa njima ukoliko se srpska vojska ne spase.^[25] Italijani se nisu prijateljski poneli ni prema kralju Petru, koji je star i bolestan stigao sa malobrojnim pratiocima u Valonu. Svoje brodove, inače, nisu hteli da daju objašnjavajući da bi im se vojnici inficirali kolerom, iako u srpskoj vojsci ona nije zabeležena. Shvativši ozbiljno demarš ruskog cara, Francuzi su preuzeli inicijativu. Njihovi alpinisti, 11. januara 1916, zaposeli su Krf, neutralno ostrvo u Jonskom moru. Britanci i Italijani su protestovali što je to urađeno bez konsultacija sa njima, dok je grčkoj vladi zasmetalo što je povređen njen suverenitet bez odobrenja garantnih sila – Austrije i Pruske. Britanija je poslala 200 vojnika na Krf, a Italiji je dopušteno da je predstavlja 50 karabinjera. Grčka je obaveštena da je posedanje Krfa privremeno i da će njene civilne vlasti moći nesmetano da funkcionišu. Italija je, pritisnuta od Rusije, Francuske i Britanije, napokon dozvolila Srbima da se prikupe u Valoni zbog evakuacije na Krf.^[26]

Prvi srpski vojnici iskrcani su na Krf u maloj luci kod sela Govino. Na ostrvo je u isto vreme stigao i Pašić, jer je put u Francusku radi transportovanja u Tunis odbačen. Pašićev odlazak u Brindizi, bez Aleksandrovog znanja, izazvao je Regentovo nezadovoljstvo. U Skadru je on, da podsetimo, imao tešku operaciju, kad mu je odstranjen oboleli testis. Od Pašića je tražio da ga izvesti šta je sve radio i sa kim se viđao, što je Pašić i učinio po dolasku na Krf. Pašić mu je čak predložio da poveri vladu nekom drugom, ako misli da ona u međuvremenu nije radila u interesu Srbije. Aleksandar to nije učinio zbog Pašićevog ugleda na međunarodnom planu, ali je netrpeljivost među njima produbljena. Sa generalom Bojovićem, koga je postavio na Putnikovo mesto, naljutivši time Mišića, Aleksandar je tek 23. februara 1916. godine prešao na Krf, gde se nalazilo skoro 150.000 srpskih vojnika i civila. U operaciji transporta, nijedan saveznički brod nije potopljen.^[27]

***

Sforca je uviđao da će vreme pregaziti Londonski ugovor, ali je Sonino samo na momente posumnjao da će stvari poprimiti drugi tok posle Vilsonovih Četrnaest tačaka. Konferencija podjarmljenih naroda Austro-Ugarske, održana aprila 1918. u Rimu, dovela je do jednog sporazuma koji je približio italijansku i jugoslovensku stranu, čime je Pašić, kako kaže Sforca, bio obradovan, uprkos saznanju da je Trumbić svojim pravničkim gledištima dizao pritisak i Italijanima i Srbima. Pašić nije odbijao saradnju sa Trumbićem, ali je insistirao da jedino on bude nadležan za spoljnu politiku. Pokušaje opozicije da se u Rimu, Parizu i Londonu imenuje srpski ministar za propagandu, sa obrazloženjem da predsednik srpske vlade nije dovoljno uticajan na Antantu, Pašić je jedva izbegao. Sa svoje strane, Sforca je sugerisao Aleksandru da bi takvi ljudi mogli napraviti taktičke greške u neformalnim kontaktima sa Bečom, koji je puštao priče o miru sa Srbijom. Aleksandar, navodi Sforca, nije dozvolio da se Pašić diskredituje, a sam Pašić je početkom avgusta 1918. u Skupštini energično odbacio Černinove intrige da je Srbija ponudila Beču mir. Na samom kraju rata, Sonino je Sforcu prebacio na diplomatsku dužnost u Turskoj, zbog čega nije mogao da se oprosti sa Pašićem, koji je u tom trenutku bio van Krfa. Sredinom 1919. preuzima važno mesto u Titonijevom ministarstvu spoljnih poslova. Otišavši u Pariz da se nađe sa Titonijem, koji je tamo bio na Konferenciji mira, Sforca je iskoristio priliku da se vidi sa Pašićem. Preporučio mu je da ima poverenja u Titonija, ali do njihove saradnje nije došlo pošto su o jadranskom pitanju najviše odlučivali Francuzi i Englezi. Postavši u junu 1920. ministar spoljnih poslova, Sforca se usredsredio na zaključivanje Rapalskog ugovora. Sa Pašićem će se kao ambasador u Parizu videti 1922. godine, ali se zbog toga što je bio u opoziciji neće videti 1924. kad je Pašić u Rimu potpisao ugovor o miru i prijateljstvu sa Italijom. U istoriji jednog naroda, zaključuje Sforca, postoje ljudi koji obeležavaju određenu epizodu, kao što su Gledston u Engleskoj, Đoliti u Italiji, a kod Srba Garašanin i Ristić. Pašića i Kavura svrstava u one koji oličavaju epohu, jer su znali da se posluže događajima koji su se u njihovom okruženju odigravali. Svoju snagu Pašić ne bi ispoljio da nije postojala zaslepljenost austrougarske aristokratije i lakomislenost Mladoturaka. Njegovu veličinu vidi u tome što je znao da čita stranice istorije, imajući stalno u vidu da ga u jednom momentu očekuje borba sa Turskom i Austro-Ugarskom. Ako je ponekad i vrdakao, on se u spoljnoj politici čvrsto držao date reči. Sforca je ubeđen da je 1913. Pašić sve učinio da očuva Balkanski savez. Poštovanja je vredno što je, uprkos tragičnom položaju Srbije, odbacio 1915. sve pokušaje da se prikloni pregovorima sa Bečom i Berlinom. Ništa loše nije uradio ni preduzimanjem određenih privatnih i poverljivih koraka, kad je Sikst Burbonski ponudio Poenkareu mir sa sugestijom Francuskoj i Engleskoj da izdaju Italiju. Pašić je, dodaje Sforca, bio apsolutno lojalan prema Italijanima, svestan da su simpatije nekih francuskih i engleskih krugova ka Austriji podjednako bile usmerene protiv Srbije i Italije. Sforci su bili smešni mladi i školovani Srbi, koji su sa sumnjom gledali na Pašićevo znanje i pismenost. Pašićev diplomatski stil ocenjuje kao savršen, dok ga na unutrašnjem planu ceni zbog privrženosti parlamentarnom sistemu. Ono što mu zamera, to je da nije pružao priliku mlađim ljudima da izrastu u značajne političke delatnike, tako da je u toj stvari bio manji u odnosu na Gledstona, Kavura i Đolitija. Na taktičkom planu, primećuje da Pašić nije bežao od promene stava u problemima koji su mu se činili sporednim. Politička frazeologija bila mu je tuđa. Na manjim skupovima trudio se što jače da ubedi sagovornike, dok bi pri javnom nastupu delovao hladno i bestrasno. Svojim životom, u kome je svaki trenutak posvetio nacionalnom uzdizanju i preporodu, dao je primer na koji se treba ugledati.

U Pašićevoj svesti o prisnom zajedništvu sa srpskim narodom i ljubavi njegove supruge Đorđine, Sforca nalazi odgovor na onu živahnost koja je bila primetna u Pašićevim očima do poslednjih dana njegovog života. Svoje fragmentarno svedočanstvo o Pašiću i njegovom vremenu, završava utiskom da su srpski seljaci u Pašiću videli „najvišu sintezu svojih najboljih osobina“.

***

Pašićeva pismenost, inače, visoko je vrednovana i od najmerodavnijih imena srpske istoriografije, koja su na osnovu njegovih sačuvanih pisama došla do ocene da je pisao izvanrednim stilom.^[28] Pašić je, zaista, imao jasnu misao i nju je umeo da iznese u stvarima koje je beležio, kao što je to činio i u govorima, ali je njegov slabiji verbalni dar bacao senku na to u živom obraćanju. Kad je reč o njegovom psihološkom profilu, čini nam se da je kao ličnost bio prilično osetljiv. Primera radi, žalio se da mu je posle bratovljeve i bratićeve smrti samo Taušanović, mada nisu bili u dobrim odnosima, izjavio saučešće, da su njegovi partijski drugovi bili za to da izdrži kaznu za vređanje kralja Milana, da mu se nisu pismima javljali i da ga osim Stanojevića i Protića niko nije obilazio dok se nalazio u zatvoru.^[29] Na suđenju za Ivanjdanski atentat, kako je kasnije objašnjavao, bez ikakve krivice preuzeo je na sebe odgovornost za rasturanje brošure „Demon Srbije“ i neraspuštanje stranke.^[30] Nasuprot onima koji su ga osuđivali za sebičnost, ostavio je traga da se zalagao da se položaj osuđenih posle Ivanjdanskog atentata olakša i da je finansijski pomagao njihove familije.^[31] Pašićevi oponenti osuđivaće ga zbog fuzije sa naprednjacima i pristajanja na oktroisani Ustav od 1901. godine, što je dovelo do cepanja stranke na stare radikale i samostalce. Posebno će biti optuživan što 1913. i 1915. godine, zbog preteranog oslanjanja na Rusiju, nije odobrio preventivne napade na Bugarsku, čime je u ovom drugom slučaju onemogućeno povlačenje srpske vojske preko Makedonije.^[32] Istina je da je Pašić u Rusiji video ključnog zaštitnika Srbije. Krfsku deklaraciju potpisao je tek kad je pala caristička vlada, računajući da će pokolebati englesko i francusko uverenje u opstanak Austro-Ugarske.^[33] Na potpisivanje Ženevske deklaracije, kojom je Narodno veće iz Zagreba postalo vlada austrijskih Jugoslovena, nateraće ga i pritisak samostalaca, ali će ga Protić i Pribićević osloboditi tog tereta.^[34] Iako Pašić nije razvio istinski srpski program, primećeno je da nije bio ni fanatik jugoslovenstva.^[35] Za prisajedinjenje srpskih i jugoslovenskih područja Austro-Ugarske, što se ne sme prevideti, obezbedio je i podršku Rusije, posetivši Petrograd 1916. godine.^[36] Povodom optužbi da nije stvorio Veliku Srbiju, konstatovano je da zbog protivljenja Engleske, a bez Rusije koja je zagazila u boljševizam, on to nije ni mogao učiniti. Doduše, imao je mogućnost da vojskom zauzme granice Velike Srbije, s tim što je veliko pitanje da li bi saveznici tolerisali njegovu politiku svršenog čina, kao što je pitanje kako bi i opozicija reagovala na takav potez.^[37] Kad ga je matica događaja ponela, ne verujemo da je Pašić uopšte i uzimao u obzir jednu takvu državnu celinu.

U Pašiću je, prema jednom pronicljivom uvidu, Narodna radikalna stranka imala i svoje lice i svoje naličje.^[38] Pašić je, nesumnjivo, bio vlastoljubiv čovek. Pored toga, znao je da predoseti opasnost i trenutak za akciju.^[39] S druge strane, nismo uvereni da je imao neosporan uspeh u prevratničkom radu.^[40] U ključne događaje takve vrste nije čak ni bio umešan. Njegov subverzivni rad u emigraciji, realno gledajući, nije bio u presudnoj meri opasan po Milanov režim. Njegovo najjače oružje, od prvog poslaničkog mandata, bila je izvanredna sposobnost za snalaženje u parlamentarnoj borbi i strpljenje. Kao da je znao da vreme radi za njega. Ni u najtežim trenucima po zemlju, kako pokazuje intervju koji je dao Dž. Ridu, nije pomišljao na separatni mir sa ratnim protivnicima Srbije.^[41] Evidentno patriotski raspoložen, Pašić je više bio vođen događajima, nego što ih je sam inicirao. U dugom političkom životu, neka njegova uverenja pretrpela su vidne promene. Međutim, važno je reći da nije bežao od preuzimanja najodgovornijih političkih funkcija, i to u najopasnijim vremenima. Konstrukcija koju je stvarao, postala je posle njegove smrti, poslužićemo se rečima Milana Komnenića, naš Skadar na Bojani.^[42] Zajedništvo sa Hrvatima i Slovencima, u koje će Sforca verovati i posle Pašićeve smrti, stavljeno je krajem prošlog veka ad akta. Sforcu će vreme demantovati i u slučaju Bugara, jer je preporučivao jugoslovensko-bugarsku saradnju i ujedinjenje.^[43] No, uprkos svim grešakama, Sforcin memoarsko-publicistički prilog Pašićevoj biografiji, kako ga je definisao Slavenko Terzić, zaslužuje i danas poštovanje. Najdublja njegova vrednost nalazi se u ličnom svedočenju o Pašiću i ostalim činiocima evropske politike, dok je ravan posvećena istoriji Srbije podložna kritičkoj interpretaciji. Kao strancu koji se sa tim problemima samo površno upoznao, ne treba mu zbog nekih omaški mnogo ni zameriti. Terzić ističe da je period do 1903. Sforca tamno i jednostrano opisao, jer je bio pod očiglednim uticajem radikalskog viđenja tog vremena, partijski pristrasnog, tendencioznog i umnogome neobjektivnog. Ispravljajući pogrešna datiranja oko srpsko-grčkog saveza i austrofilstva kneza Milana, Terzić ukazuje i na Sforcinu uprošćenu ocenu Milanovog rata protiv Bugarske. Videći u Sforcinoj knjizi interesantno štivo, on konstatuje da kritički radoznale čitaoce njen sadržaj ne može potpuno zadovoljiti, iako joj ne spori da je korisna za osvetljavanje Pašićevog političkog lika i istorijske uloge koju je odigrao u jugoslovenskom ujedinjenju.^[44]

Sforcina knjiga, naposletku, sigurno bi bila potpunija da je opisao i Pašićevu smrt, koja je usledila posle sastanka sa kraljem Aleksandrom i njegovog odbijanja da Pašiću poveri još jedan premijerski mandat. U tom kontekstu, treba imati u vidu da su afere Pašićevog sina možda presudno doprinele jednom takvom ishodu. Arčibald Rajs, za razliku od Sforce, nije propustio da osudi Pašića što je, na osnovu lažne bolesti, sklonio sina Radomira iz rata. Ljut na Pašića zato što nije udovoljio nekim njegovim zahtevima, Rajs će ga optužiti da se enormno obogatio od politike. Smatraće ga odgovornim za stvaranje bezobzirnih političara koji će na državu najčešće gledati kao na kravu muzaru i uspostavljanje sistema nezahvalnosti koji će zemlji naneti ogromnu štetu.^[45]

Napomene

1. Bogdan Radica, Karlo Sforca o misiji Italije u savremenoj Evropi, „Agonija Evrope“, Studentski kulturni centar, Beograd 1994, str. 377-378.
2. Dr Đorđe Stanković, Predgovor, Nikola Pašić, „Sloga Srbo-Hrvata“, Vreme knjige, Beograd 1995, str. 17.
3. Milan St. Protić, „Radikali u Srbiji, ideje i pokret,1881-1903“, SANU-AIZ Dosije, Beograd 1990, str. 152.
4. Stanković, isto, fusnota 9, str. 16.
5. Protić, isto, str. 76, 146.
6. [1], fusnota 176, str. 55.
7. Isto, str. 15-16.
8. Slobodan Jovanović, Moji savremenici: Nikola Pašić, Nikola Pašić, „Moja politička ispovest“, Tanjug-Politika, Beograd 2006, str. 131-132.
9. Andrija Radenić, „Radikalna stranka i Timočka buna (Istorija Radikalne stranke – doba narodnjaštva)“ I-II, Istorijski arhiv Timočka krajina, Zaječar 1988, str. 163-165.
10. Protić, isto, str. 81
11. Perović, isto, fusnota 107, str. 32.
12. Protić, isto, str. 160.
13. Perović, isto, fusnota 26, str. 9.
14. Radenić, isto, str. 401.
15. Isto, str. 686.
16. Perović, isto, str. 39.
17. Radenić, isto, str. 689.
18. Jovanović, isto, str. 137.
19. Radenić, isto, str. 989.
20. Nikola Pašić, „Moja politička ispovest“, str. 81.
21. Jovanović, isto, str. 140.
22. Perović, isto, fusnota 183, str. 58-59.
23. Jovanović, isto, str. 152-153.
24. [2]
25. [3]
26. [4]
27. [5]
28. Radenić, isto, fusnota 160, str. 595.
29. Pašić, isto, str. 32, 39-40.
30. Isto, str. 72-75
31. Isto, str. 82-83.
32. Jovanović, isto, str. 159-160, 167-168, 195.
33. Isto, str. 171.
34. Isto, str. 172, 201.
35. Isto, str. 174, 201.
36. [6]
37. Jovanović, isto, str. 210.
38. Protić, isto, str. 151.
39. Isto, str. 153.
40. Jovanović, isto, str. 185.
41. [7]
42. Milan Komnenić, intervju, Jugoslavija je novi srpski Skadar na Bojani, Pogledi, broj 63, 1-15. jun 1990, str. 12-16.
43. Radica, isto, str. 387.
44. Slavenko Terzić, Pogovor, Karlo Sforca „Nikola Pašić i ujedinjenje Jugoslovena/ ratne i diplomatske uspomene“ (reprint), Delta Design, Beograd 1990, str.235-239.
45. Dr Rodolf Arčibald Rajs, O Nikoli Pašiću, „Čujte Srbi!/Čuvajte se sebe“, Srpski privredni i kulturni klub, Beograd 2005, str. 62-64.