Сфорцино виђење Пашића

Добрица Гајић: Сфорцино виђење Пашића

Карло Сфорца: „Никола Пашић и уједињење Југословена/ратне и дипломатске успомене“ (Космос, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон А.D, Београд 1937)

„Не постоји потпуна прича, свака прича је непотпуна“.
(Хауард Зин)

У обимној литератури о деловању Народне радикалне странке и Николе Пашића, књига Карла Сфорце о једном од најзначајнијих политичара модерне Србије већ деценијама заузима истакнуто место. Искусни дипломата, једно време министар иностраних послова Италије, гроф Сфорца се у политичком изгнанству окренуо списатељском раду и објављивању више историјско-политичких студија. Стилски близак Макијавелију и Гвичардинију, своје идеје и политичку активност засновао је на Мацинијевом схватању историје и његовој вери да ће нестанком Аустроугарске монархије доћи не само до васкрса Италије, него и свих средњоевропских и балканских народа.^[1] Пресудан утицај да напише књигу о Пашићу, на Сфорцу су извршиле групе Југословена које је срео током посете северноамеричким универзитетима. Поред радова српских историчара, грађу за своје дело добио је и од Пашићевих пријатеља. Написао га је из великог поштовања према Пашићу, са којим је и сам био у пријатељским односима. Драгоцен део књиге чине Сфорцина интимна запажања, како о Пашићевој личности, тако и о другим актерима тадашње међународне политике. На пишчеве материјалне грешке указао је издавач, употпунивши књигу подужом хронологијом главних догађаја из Пашићевог времена. Сфорца је гајио наду, показаће се илузорну, да ће и из хрватске културе поникнути историчар који би се бавио Пашићем. Веровао је да ће Хрвати признати Пашићеву величину, чиме би се запечатило „истинско и дубоко јединство југословенског народа“. Његова књига је, дакле, пријатељска. Прожета је симпатијама према Пашићу и југословенском уједињењу. Написана је истанчаним стилом, са широким историјским захватима који показују познавање људи и догађаја. Међутим, Пашићева слика у њој знатно је идеализована. Местимичне корекције Сфорциних запажања, које ћемо у овом приказу учинити, имају за циљ да се дође до целовитијег и реалнијег Пашићевог портрета, колико је то могуће у једном тексту овакве врсте.

***

Сфорца истиче да је током похађања Крагујевачке гимназије и студија на Великој школи у Београду, „млади Пашић убрзо запажен као изузетан примерак“. Морална снага и озбиљност пратили су одличан успех на студијама. После очеве смрти, кад је даље школовање доведено у питање, Пашић се издржавао учећи богатију децу математици. Као државни стипендиста, студије је наставио на Политехничкој школи у Цириху, где је стигао почетком марта 1868. године. Сфорца бележи да је 28. марта 1872. Пашић добио сведочанство о завршеним студијама. Оцене су биле одличне, професори су приметили његову обдареност за математику, физику и теоријске науке. Пашић је, значи, био опредељен за природне науке, као што су то били Светозар Марковић и Пера Тодоровић. Позивајући се на Васу Казимировића, професор Ђорђе Станковић наводи да у Цириху Пашић није дипломирао, иако је са одличним успехом положио све испите.^[2] Сфорца пише о Пашићевом контакту са Бакуњином, чак преноси и један њихов дијалог у коме се Пашић супротставио Бакуњину, рекавши му да не може прихватити његово учење, док се не увери чиме би требало заменити постојећи поредак после извршене социјалне револуције. Оцењујући да је Пашићев почетак социјалистички, Милан Ст. Протић, у свом раду о радикалском покрету у Србији, преузима од Сфорце податак да је у Цириху Пашић припадао Бакуњиновом кругу.^[3] Латинка Перовић, пак, на сусрет Бакуњин-Пашић гледа као на легенду, јер је творац руског анархизма стигао у Цирих после Пашићевог одласка из Швајцарске.^[4]

Идеолошки утицаји под којима се формирао радикалски покрет у Србији, па према томе и сам Пашић, занимљива су историографска тема. Милан Ст. Протић дошао је до закључка да идеологија српског радикализма превасходно проистиче из идејне базе француских радикала, док је у политичком смислу реч о покрету грађанске левице.^[5] Латинка Перовић указује на то да је утицај француског радикализма давно оповргавао сам Пашић, који је кључни идеолошки значај дао руским револуционарним идејама које је 60-их година 19. века у Србију донео Светозар Марковић.^[6] У руској револуционарној емиграцији, Перовићева разликује три струје: 1) анархисте (Бакуњин), по којима треба отићи у народ и од њега се учити револуцији; 2) јакобинце и бланкисте (Ткачов, Нечајев), који су одлучујући утицај давали чврсто организованој мањини која осваја власт и онда спроводи социјалну револуцију; 3) народњаке (Лавров), који су позивали омладину да оде у народ да би га подучила и припремила за револуцију. Српски социјалисти и Светозар Марковић, чијем кругу је припадао Пашић, били су највише повезани са Лавровљевом струјом.^[7] Суштински гледано, тежило се прескакању капиталистичке фазе (која ствара пролетаријат) и тражењу главне снаге у сељаштву (које је задржало неке остатке примитивног комунизма). Њега је, посматрајући економски неразвијену Србију, требало подбунити против бирократије као непроизводне класе.^[8]

***

Сфорца примећује да је од огромне психолошке важности за Пашића било његово путовање у побуњену Босну, где је 1875. године носио устаницима помоћ. Наиме, Пашић је још тада уочио опасност од аустроугарске окупације, да би после ратова са Турском, Санстефанског уговора и Берлинског конгреса постао велики противник аустрофилске политике кнеза Милана. Сфорца помиње да због противљења Јована Ристића, председника владе, Пашић није успео да постане професор геодезије на Великој школи. Присећа се да му је на Крфу, док му је показивао минерале или географске карте, Пашић говорио како је промашио позив и да би му живот био срећнији да је остао у струци. У озбиљну политику Пашић улази 1878. године, кад постаје народни посланик. После повратка из Цириха, наводи Сфорца, Пашић је научио како треба разговарати са сељацима и на који начин им може прилагодити идеје за које се залагао. Додаћемо овде да је и у самој Скупштини, истог дана по потврђивању мандата, Пашић већ у првом говору скренуо пажњу на себе, дебатујући о Закону о штампи. Његов говор Андрија Раденић оцењује као оштроумно темпиран, изречен од младог политичара који надмашује лидера парламентарне опозиције Адама Богосављевића, спремног да упркос недостатку говорничког дара постигне већи ефекат од својих скупштинских истомишљеника. Осим тога, Пашић је привлачио пажњу и својим образовањем, манирима и одевањем. Целокупном појавом, он је дао нова обележја српском радикализму.^[9] Било је то, иначе, време кад је скупштинска опозиција називала себе радикалном партијом, иако Народна радикална странка још није била основана.

Пишући о кнезу Милану, Сфорца се кратко задржава на његовом браку са Наталијом Кешко, коју у једном писму својој љубавници Артемиди Христић, Милан представља као руско-румунску фурију, проклињући дан кад се са њом оженио. Док је био аташе италијанске амбасаде у Цариграду, Сфорца је на тениском терену често виђао Милановог ванбрачног сина Ђорђа, добијеног у вези са поменутом љубавницом. Запажа да је Ђорђе био морално проблематичан, али лепог телесног изгледа, са очевим даром за друштвено опхођење. Што се тиче Милана, преноси да су се старији амбасадори изражавали о њему са извесним симпатијама, ценећи кнежев цинизам и духовитост, али ће Милан за њега представљати оваплоћење „кужне покварености“. Склон пороцима и неочекиваним политичким потезима, Милан је, мора се признати, био врло интелигентан човек. По образовању није заостајао за тадашњим припадницима европског племства. Изражавао се боље на француском и немачком, него на матерњем језику. Српска средина увек ће му остати страна, колико и он њој.^[10] Код радикала му је највише била одбојна њихова демагогија, односно произвођење сељака у јединог и правог представника српског народа, и то од људи школованих у иностранству. Због тога ће на њих гледати као на шпекуланте, спремне да ласкањем маси приграбе власт над њом.^[11] После свог оснивања, Народна радикална странка постаће Миланова стална брига. Иако се Пашић залагао за управну децентрализацију, Сфорца уочава да је Народна радикална странка била централистички устројена, тако да је у поређењу са њом организација француских радикала била „дечја игра“.

За организацију странке, чега нема код Сфорце, вероватно је најзаслужнији Пера Тодоровић.^[12] По сопственом казивању, створио је страначке статуте који су тако замишљени да темељи странке остану чврсти, чак и у случају привременог нестанка Главног одбора.^[13] Милан се, наглашава Сфорца, никако није могао помирити са изборним успесима Народне радикалне странке, тако да су његови министри примењивали и насилна средства да би онемогућили њен већински тријумф.

***

Према Сфорцином мишљењу, Милан је образовао сталну војску не због њеног ангажовања ради ослобођења и уједињења Јужних Словена, већ због опасности од народне војске која је могла постати оруђе у Пашићевим рукама. Иако тај чин схвата као Миланову природну реакцију, замера му што је разоружању сељачких маса приступио исувише нагло и са мало спретности. Тимочком буном Сфорца се подробно није бавио. Своју предисторију, иначе, она има у противљењу радикала неколицини законских пројеката прве напредњачке владе, успеху странке на септембарским изборима 1883. године и Милановом одбијању да прихвати ту чињеницу. Што се тиче самог разоружања народне војске, хроничар Тимочке буне Андрија Раденић закључио је у свом волуминозном делу да су протагонисти реформе војног устројства били у праву.^[14] С друге стране, готово је немогуће утврдити директну одговорност страначког руководства за избијање буне. Пашићево, пак, напуштање Београда, пружило је прилику за несагласна тумачења. Кад га је Раша Милошевић, вративши се од руског посланика Персијанија, обавестио да је овај сматрао да ће Милан искористити прилику да се обрачуна са радикалским првацима, што је и Пашић осећао, вођа Народне радикалне странке без речи је напустио Таушановићеву дуванџиницу, упутивши се ка железничком мосту на коме је као инжењер радио, да би што пре, не поверивши се никоме, прешао на аустроугарску територију.^[15] Међу мериторним истраживачима има и оних који сматрају да је једино Пашић извршио одлуку Главног одбора о одласку његових чланова у крајеве у којима су стекли посланички мандат.^[16] Нама је ближе оно тумачење које тврди да је реч о Пашићевом прорачунатом потезу, тј. намери да бекством спасе главу и заобилазним путем крене према удаљеном попришту буне, како би се у случају њеног успеха прикључио побуњеном народу. У противном, безбедно би се чекала нова прилика.^[17]

Сфорца пише да је у Софији Пашић извесно време предавао гимназијалцима геометрију, да се свакодневно састајао са Каравеловим и да му је овај по доласку на власт издејствовао посао у министарству грађевина. У Бугарској је, као што је познато, Пашић радио на припреми нове буне против краља Милана. Међутим, политичке околности (присаједињење Источне Румелије и рат Србије са Бугарском) осујетиле су његове намере. Идеја о општој побуни у Србији, према нашој оцени, није била реална. За такав подухват Пашић није имао ослонац унутар Србије, нити инострану подршку. Емигрантске дане продужиће у Румунији, где ће се посветити изучавању историјске литературе. Дани проведени у Добруџи били су, сматра Сфорца, најспокојнији дани у Пашићевом животу.

За разлику од њега, радикали који су остали у земљи, са чијим се потезима није слагао, прешли су на политику сарадње са краљем Миланом. Опоравивши странку, ушли су у власт. Њиховом заслугом дошло се и до Устава из 1888. године. У том послу и споразумима са Миланом, Пашић није имао никакво учешће. Пошто га је Миланово помиловање мимоилазило, добијао је на угледу код оних радикала који су у погодбама са краљем видели изневеравање страначког програма.^[18] Уставна промена, међутим, утицаће и на измену Пашићевих ставова. У писму страначким првацима у земљи, изразиће се похвално о доношењу Устава и „новом парламентарном развитку Србије“.^[19] После абдикације, Милан ће намесницима упутити молбу да амнестирају Пашића. Напустиће затим земљу и посветити се раскалашном животу, али ће у глави задржати жељу за одмаздом и осветом. Пашић ће се вратити у Србију и преузети најодговорније политичке функције. О Александру Обреновићу, Сфорца ће записати да је био неповерљив и дволичан. Државни удар од 1. априла 1893. оцениће као мајсторски чин којим је изиграо намесника Ристића. Трагичну судбину Александра Обреновића сагледаће кроз чињеницу да је пострадао од припадника сталне војске, коју је краљ Милан формирао како би се супротставио сељачким побунама. Истиче да му је Пашић више пута поновио да је према последњем Обреновићу осећао једино сажаљење, док је у односу према Милану био испуњен мржњом и презиром. Пашићево мишљење, тврди Сфорца, било је да је влада Саве Грујића тешко погрешила кад је допустила Миланов повратак у Србију, док је он био опуномоћени министар Србије у Петрограду. У Пашићевим очима Милан ће заувек бити „издајица српске мисли“, а Александар „несрећник“. Да све није баш тако како Сфорца образлаже, може се закључити на основу Пашићевог држања после Ивањданског атентата, а о том догађају он ништа није забележио. Уместо тога, пажњу је посветио Пашићевим заслугама за модернизацију престонице, будући да се налазио на челу београдске општине.

***

Уочи Ивањданског атентата 1899. године, Пашић је изашао из пожаревачког затвора, где је одлежао деветомесечну казну због увреде краља Милана у листу „Одјек“. Из Пожаревца је дошао у Београд и ту посетио руског војног аташеа Таубеа, а потом се упутио ка Пожаревцу, Неготину и Зајечару да би видео братовљеву децу. У Пожаревцу је ухапшен због сумње да је умешан у атентат на краља Милана и спроведен за Београд. Оптужен за велеиздају и преплашен смртном казном, Пашић је под утицајем министра унутрашњих дела пристао да пред преким судом демонстрира своју лојалност владарској породици. Иако је изјаву вешто срочио, бранећи се да је невин, што је уистину и био, компромитујуће по њега било је оптуживање неких чланова странке као антидинастичких елемената и критика радикалских кабинета у односу према краљу Милану. Свог заклетог непријатеља, чак је и похвалио за увођење реда у земљи и јачање војске. Своје понашање сматрао је допуштеним, поготово пред преким судом.^[20] У ствари, Пашић није знао да Русија и Аустро-Угарска нису дозволиле стрељање ниједног радикалског првака, па је пристао на оно што му је Милан понудио, навукавши на себе одијум јавног мњења које је на његов поступак гледало као на кукавички чин.^[21] Уколико бисмо поредили понашање Пашића и Пере Тодоровића у оваквим ситуацијама, мора се рећи да се пред преким судом у Зајечару Тодоровић достојанственије држао, мада је и сам врло брзо поклекнуо под Милановим притиском.

***

За војну и дипломатску обнову Србије, оцењује Сфорца, најзаслужнији је краљ Петар I Карађорђевић. Без његове оданости уставу и парламентарном животу, ни Пашић не би могао да се политички реализује и покаже сву своју способност. Такав приступ обојици је донео симпатије словенског чиниоца у Аустро-Угарској, али код Пашићевих противника та симбиоза друкчије ће се тумачити. Стојан Новаковић означиће Народну радикалну странку као династичку, спочитавајући јој да је јавне интересе потиснула у корист партијских привилегија.^[22] Пашића је Сфорца упознао управо у раним годинама Петрове владавине, стекавши већ на првом сусрету утисак да се ради о природно достојанственом човеку. Касније ће запазити да Пашић није обраћао потребну пажњу на пропаганду и изношење у јавност одређених ствари за чији је успех несумњиво био најзаслужнији. Сфорца је сматрао да је у анексионој кризи само Пашић имао најисправнији став. Миловановићево тражење компензација крајње негативно квалификује, додајући да су његови технички промашаји пали у заборав само захваљујући каснијим погрешкама аустроугарских војних и политичких кругова. Веома су занимљиви Сфорцини пасажи о Еренталу и Францу Фердинанду, које је лично познавао. Еренталови успеси, пише Сфорца, нису много узбуђивали Пашића. Њега је, заправо, разочарао Извољски. У одбрану Миловановићеву, може се навести да је идеја о накнадама потекла од Русије, а да је и сам Пашић почео о њима говорити кад је видео да се Руси због анексије неће војно ангажовати.^[23] Преузевши после Миловановићеве смрти његово место, Пашић је тактички покушавао да се приближи Бечу, отклањајући антиаустријску суштину Миловановићевог уговора са Бугарском и нудећи преко Масарика споразум. Гроф Бертхолд је такве предлоге одбио, што је још један доказ да је одлука за рат са Србијом донета раније. Сфорца претходно помиње како је заслугом Италије, као чланице Тројног савеза, онемогућен аустроугарски напад на Србију 1913. године.

У преговорима са Бугарима, Пашића је чудило њихово уверење да после победе над Турском неће бити сукоба са Аустро-Угарском. Њене ратне амбиције и долазак катастрофе, препознавао је у доласку одређених људи на важна места у монархији, као што је био гроф Форгач. Сфорца ставља акценат и на агресивност немачког цара Виљема II. Беч и Берлин били су убеђени да Француска, Британија и Италија неће реаговати на рат са Србијом, као ни Русија за коју су држали да су је понизили анексијом Босне. Пред Сарајевски атентат, његов је утисак, Пашић је био далеко од тога да провоцира сукоб са Аустро-Угарском. Узроке убиства Франца Фердинанда проналази италијански дипломата у нечовечној државној управи у Босни, а не у националним аспирацијама подстицаним од Пашићевих противника из Црне руке, што поткрепљује деловима Чабриновићевог и Принциповог исказа на судском претресу. Чабриновић је тада рекао да аграрно питање Аустрија није решила како треба, да српски народ живи бедно, без школа и културе. Упозорио је судије да атентаторе не схватају као просте злочинце, јер су се они из сажаљења према судбини свог народа одлучили на убиство надвојводе Фердинанда. Као сељачки син, Принцип је свој поступак мотивисао пропадањем народа, истакавши у исто време да се због тога не каје. Иначе, Сфорца је убеђен да Беч није намерно изабрао Видовдан за посету Сарајеву. Народе под својим туторством, наиме, владајући слој Аустро-Угарске није никада поштовао, и у томе он види главни разлог због кога је Аустроугарска монархија била осуђена на пропаст. Имајући све то у виду, разумљиво је што Сфорца, нешто раније, почиње причу о Сарајеву оценом да је убиство Франца Фердинанда и његове супруге представљало добар повод да милитантни кругови царевине коначно приступе пројектованом ратном походу.

***

Међу европским политичким писцима, значај југословенског покрета, уочава Сфорца, први је увидео Хенри Стид, бечки дописник Тајмса, који је склопио пријатељство са Трумбићем, творцем Ријечке резолуције из 1905. године. Придобијање бројних британских и италијанских угледних личности за југословенску ствар, дело је Франа Супила, и о њему Сфорца пише са дубоким поштовањем. Помиње у том контексту Пашићев интервју Тајмсу, који је дао у договору са Супилом, где је председник српске владе говорио о потреби стварања „једне велике јединствене јужнословенске државе“. На Пашићево и Трумбићево трвење гледа као на последицу два различита духа која су тежила истом циљу, ценећи при том Трумбићеву адвокатску и формалну борбу против Аустро-Угарске, за коју Пашић није имао симпатија. Супилова прерана смрт, мисли Сфорца, онемогућила је очекивану побуну хрватских и словеначких јединица на италијанском фронту, што би могло да доведе и до убрзаног завршетка рата, с тим што Сфорца зна да би препрека томе могло бити ондашње расположење италијанских службених кругова и одсуство подршке широких хрватских слојева. Узевши у обзир Пашићево размимоилажење са Супилом у прошлости, Сфорца осуђује представљање Пашића као прототипа великосрпске идеје и противника југословенства, јер и кад је у појединим тренуцима рата гледао да сачува српску позицију, Пашић је то, између осталог, чинио и са намером да Србија опстане као светионик будућег југословенског уједињења. Његова замерка је што се Пашић централистички поставио према Хрватима, али напомиње да је после Видовданског устава био спреман да им попусти у смислу прихватања њихових аутономних права.

Сфорца износи и кретања у спољној политици Италије и покушаје да се преко већ оболелог министра спољних послова Сан Ђулијанија, Италија привуче на страну Антанте или Централних сила. Сан Ђулијани је рачунао на Србију као морално значајног савезника у антиаустријском блоку, верујући да ће разорна снага потчињених народности бити од пресудне важности по исход рата, али је то, како га карактерише Сфорца, „тако узвишено и племенито схватање, које би вероватно било довољно да доведе до расула Аустро-Угарске много пре новембра 1918“, нестало са Сан Ђулијанијевом смрћу. На Сонина, који је убрзо преузео министарство спољних послова, Немци су вршили притисак да уђе у рат, обећавајући да ће убедити Беч да пристане на евентуалне концесије у Трентину. Италији је, такође, сугерисано да упадне у Савоју, у коју би Француска морала да пошаље трупе, што би Немцима, наводно, омогућило да на северу избаце Французе из строја. Сонино је избегао такве понуде и закључио Лондонски уговор 1915. године. Сфорца оцењује да је потписивањем тог уговора Сонино показао неразумевање времена, јер је веровао да ће рат бити краткотрајан и да неће довести до распада Аустро-Угарске. Сонино, као ни његове колеге у Лондону, Паризу и Петрограду, није схватио оно што Сфорца, инспирисан Мацинијем, све време потенцира, а то је да ће словенске масе дићи у ваздух Хабсбуршко царство. Приказује га као тврдоглавог, немаштовитог и заклоњеног Лондонским уговором, али и као несујетног човека који је умео да испоштује другачије мишљење. Састанак који је имао са Пашићем, није променио Сонина. Њему се није допала Пашићева прича о деоби Истре и Албаније. Нешто касније изјавиће да се ратни циљеви Италије не односе на комадање противничких земаља и промену њиховог државног поретка.

***

Сфорца се осврће и на Пашићево напуштање Србије и повлачење српске војске преко Албаније. Пут којим је влада изашла из земље и дошла до Скадра био је тежак и кратак, а Пашићево држање стоичко. Кад је стигао у Сан Ђовани ди Медуа, брод Циттà ди Бари пребацио га је са још неколико министара у Бриндизи. Из Рима ће у Бриндизи доћи италијански краљ Виктор Емануел и срести се са Пашићем. После неколико дана српска влада је бродом Циттà ди Цатаниа пребачена на Крф. Пашић се сместио у хотелу Белла Венезиа, где је у јулу 1916, чим је стигао на Крф, Сфорца предао акредитиве престолонаследнику Александру. Сфорца истиче храбро држање престолонаследника Александра, који није пристао да се укрца на италијанске транспортне бродове све док се српски војници не евакуишу са албанског приморја. Указује и на потресна сведочења о искрцавању српске војске на Крф, кад су стотине преживелих и изгладнелих ратника помрле од наглог узимања хране. На Крфу је Пашићево једино задовољство представљало упознавање средоземне флоре и пливање у малом заливу близу виле Конди, у којој је становао Сфорца. За разлику од Пашића, Александар је ретко напуштао своју војску у Македонији, долазећи на Крф само накратко да би одржао контакт са владом и опуномоћеним министрима Антанте. У таквим приликама Сфорца је дуже време остајао у његовом друштву, стекавши утисак да је Александар „дубоко желео најплодоноснији споразум између своје земље и Италије“. Мацинијеви списи о Југословенима били су му познати, а Сфорца га је заинтересовао и за Кавура. На основу посматрања, Пашићев однос према Александру Сфорца представља као дирљив, скоро на нивоу очинске нежности. Његово сазнање је да су на Крфу Срби стекли велике симпатије. Они који су становали у граду нису били штедљиви и трошили су свој новац чим би га примили, а војници смештени по малим логорима поштовали су жене више него Италијани и Французи. Војници који су били распоређени у Солун и македонске ровове, гледали су са завишћу на оне који су остали на Крфу и у њима видели забушанте. Однос Италијана и Срба на Солунском фронту развијао се у позитивном смеру, што је Сфорцу радовало. Тамо је италијански дипломата контактирао и са Мишићем. На Солунски процес гледа као на болну епизоду о којој је тешко дати дефинитивни суд, наводећи како му је Пашић рекао да је све то мучно доживео, али мирне савести и са осећањем извршене дужности.

Из Сфорцине књиге не може се, пак, сазнати да се Италијани приликом српског повлачења преко Албаније нису пријатељски понели према Србима. Кад је Тимочка војска, како пише Петар Опачић у својој књизи „Србија између Антанте и Централних сила 1915-1917“, после вишедневних борби са Бугарима код Елбасана, продужила марш ка Драчу, Италијани су је спречили, упркос интервенцији француског генерала Мондезира, да пређе реку Шкумбу и крене ка Валони. Због непристајања римске владе на тај покрет, у мочварним пределима око реке Војуше страдало је 20.000 српских регрута.^[24] Италијани нису пристали ни да морем превезу српске трупе које су се из Скадра упутиле копном ка Валони, као што нису дозвољавали да се Срби приближе овом граду од кога се простирала њихова интересна зона. Због тога је регент Александар морао да пошаље телеграм руском цару и замоли га за ургенцију код савезника. Николај II је одговорио да ће утицати да се изврши евакуација српске војске из Сан Ђовани ди Медуа. I заиста, 19. децембра 1915. руска влада условила је западне савезнике захтевом да ће довести у питање савез са њима уколико се српска војска не спасе.^[25] Италијани се нису пријатељски понели ни према краљу Петру, који је стар и болестан стигао са малобројним пратиоцима у Валону. Своје бродове, иначе, нису хтели да дају објашњавајући да би им се војници инфицирали колером, иако у српској војсци она није забележена. Схвативши озбиљно демарш руског цара, Французи су преузели иницијативу. Њихови алпинисти, 11. јануара 1916, запосели су Крф, неутрално острво у Јонском мору. Британци и Италијани су протестовали што је то урађено без консултација са њима, док је грчкој влади засметало што је повређен њен суверенитет без одобрења гарантних сила – Аустрије и Пруске. Британија је послала 200 војника на Крф, а Италији је допуштено да је представља 50 карабињера. Грчка је обавештена да је поседање Крфа привремено и да ће њене цивилне власти моћи несметано да функционишу. Италија је, притиснута од Русије, Француске и Британије, напокон дозволила Србима да се прикупе у Валони због евакуације на Крф.^[26]

Први српски војници искрцани су на Крф у малој луци код села Говино. На острво је у исто време стигао и Пашић, јер је пут у Француску ради транспортовања у Тунис одбачен. Пашићев одлазак у Бриндизи, без Александровог знања, изазвао је Регентово незадовољство. У Скадру је он, да подсетимо, имао тешку операцију, кад му је одстрањен оболели тестис. Од Пашића је тражио да га извести шта је све радио и са ким се виђао, што је Пашић и учинио по доласку на Крф. Пашић му је чак предложио да повери владу неком другом, ако мисли да она у међувремену није радила у интересу Србије. Александар то није учинио због Пашићевог угледа на међународном плану, али је нетрпељивост међу њима продубљена. Са генералом Бојовићем, кога је поставио на Путниково место, наљутивши тиме Мишића, Александар је тек 23. фебруара 1916. године прешао на Крф, где се налазило скоро 150.000 српских војника и цивила. У операцији транспорта, ниједан савезнички брод није потопљен.^[27]

***

Сфорца је увиђао да ће време прегазити Лондонски уговор, али је Сонино само на моменте посумњао да ће ствари попримити други ток после Вилсонових Четрнаест тачака. Конференција подјармљених народа Аустро-Угарске, одржана априла 1918. у Риму, довела је до једног споразума који је приближио италијанску и југословенску страну, чиме је Пашић, како каже Сфорца, био обрадован, упркос сазнању да је Трумбић својим правничким гледиштима дизао притисак и Италијанима и Србима. Пашић није одбијао сарадњу са Трумбићем, али је инсистирао да једино он буде надлежан за спољну политику. Покушаје опозиције да се у Риму, Паризу и Лондону именује српски министар за пропаганду, са образложењем да председник српске владе није довољно утицајан на Антанту, Пашић је једва избегао. Са своје стране, Сфорца је сугерисао Александру да би такви људи могли направити тактичке грешке у неформалним контактима са Бечом, који је пуштао приче о миру са Србијом. Александар, наводи Сфорца, није дозволио да се Пашић дискредитује, а сам Пашић је почетком августа 1918. у Скупштини енергично одбацио Чернинове интриге да је Србија понудила Бечу мир. На самом крају рата, Сонино је Сфорцу пребацио на дипломатску дужност у Турској, због чега није могао да се опрости са Пашићем, који је у том тренутку био ван Крфа. Средином 1919. преузима важно место у Титонијевом министарству спољних послова. Отишавши у Париз да се нађе са Титонијем, који је тамо био на Конференцији мира, Сфорца је искористио прилику да се види са Пашићем. Препоручио му је да има поверења у Титонија, али до њихове сарадње није дошло пошто су о јадранском питању највише одлучивали Французи и Енглези. Поставши у јуну 1920. министар спољних послова, Сфорца се усредсредио на закључивање Рапалског уговора. Са Пашићем ће се као амбасадор у Паризу видети 1922. године, али се због тога што је био у опозицији неће видети 1924. кад је Пашић у Риму потписао уговор о миру и пријатељству са Италијом. У историји једног народа, закључује Сфорца, постоје људи који обележавају одређену епизоду, као што су Гледстон у Енглеској, Ђолити у Италији, а код Срба Гарашанин и Ристић. Пашића и Кавура сврстава у оне који оличавају епоху, јер су знали да се послуже догађајима који су се у њиховом окружењу одигравали. Своју снагу Пашић не би испољио да није постојала заслепљеност аустроугарске аристократије и лакомисленост Младотурака. Његову величину види у томе што је знао да чита странице историје, имајући стално у виду да га у једном моменту очекује борба са Турском и Аустро-Угарском. Ако је понекад и врдакао, он се у спољној политици чврсто држао дате речи. Сфорца је убеђен да је 1913. Пашић све учинио да очува Балкански савез. Поштовања је вредно што је, упркос трагичном положају Србије, одбацио 1915. све покушаје да се приклони преговорима са Бечом и Берлином. Ништа лоше није урадио ни предузимањем одређених приватних и поверљивих корака, кад је Сикст Бурбонски понудио Поенкареу мир са сугестијом Француској и Енглеској да издају Италију. Пашић је, додаје Сфорца, био апсолутно лојалан према Италијанима, свестан да су симпатије неких француских и енглеских кругова ка Аустрији подједнако биле усмерене против Србије и Италије. Сфорци су били смешни млади и школовани Срби, који су са сумњом гледали на Пашићево знање и писменост. Пашићев дипломатски стил оцењује као савршен, док га на унутрашњем плану цени због привржености парламентарном систему. Оно што му замера, то је да није пружао прилику млађим људима да израсту у значајне политичке делатнике, тако да је у тој ствари био мањи у односу на Гледстона, Кавура и Ђолитија. На тактичком плану, примећује да Пашић није бежао од промене става у проблемима који су му се чинили споредним. Политичка фразеологија била му је туђа. На мањим скуповима трудио се што јаче да убеди саговорнике, док би при јавном наступу деловао хладно и бестрасно. Својим животом, у коме је сваки тренутак посветио националном уздизању и препороду, дао је пример на који се треба угледати.

У Пашићевој свести о присном заједништву са српским народом и љубави његове супруге Ђорђине, Сфорца налази одговор на ону живахност која је била приметна у Пашићевим очима до последњих дана његовог живота. Своје фрагментарно сведочанство о Пашићу и његовом времену, завршава утиском да су српски сељаци у Пашићу видели „највишу синтезу својих најбољих особина“.

***

Пашићева писменост, иначе, високо је вреднована и од најмеродавнијих имена српске историографије, која су на основу његових сачуваних писама дошла до оцене да је писао изванредним стилом.^[28] Пашић је, заиста, имао јасну мисао и њу је умео да изнесе у стварима које је бележио, као што је то чинио и у говорима, али је његов слабији вербални дар бацао сенку на то у живом обраћању. Кад је реч о његовом психолошком профилу, чини нам се да је као личност био прилично осетљив. Примера ради, жалио се да му је после братовљеве и братићеве смрти само Таушановић, мада нису били у добрим односима, изјавио саучешће, да су његови партијски другови били за то да издржи казну за вређање краља Милана, да му се нису писмима јављали и да га осим Станојевића и Протића нико није обилазио док се налазио у затвору.^[29] На суђењу за Ивањдански атентат, како је касније објашњавао, без икакве кривице преузео је на себе одговорност за растурање брошуре „Демон Србије“ и нераспуштање странке.^[30] Насупрот онима који су га осуђивали за себичност, оставио је трага да се залагао да се положај осуђених после Ивањданског атентата олакша и да је финансијски помагао њихове фамилије.^[31] Пашићеви опоненти осуђиваће га због фузије са напредњацима и пристајања на октроисани Устав од 1901. године, што је довело до цепања странке на старе радикале и самосталце. Посебно ће бити оптуживан што 1913. и 1915. године, због претераног ослањања на Русију, није одобрио превентивне нападе на Бугарску, чиме је у овом другом случају онемогућено повлачење српске војске преко Македоније.^[32] Истина је да је Пашић у Русији видео кључног заштитника Србије. Крфску декларацију потписао је тек кад је пала царистичка влада, рачунајући да ће поколебати енглеско и француско уверење у опстанак Аустро-Угарске.^[33] На потписивање Женевске декларације, којом је Народно веће из Загреба постало влада аустријских Југословена, натераће га и притисак самосталаца, али ће га Протић и Прибићевић ослободити тог терета.^[34] Иако Пашић није развио истински српски програм, примећено је да није био ни фанатик југословенства.^[35] За присаједињење српских и југословенских подручја Аустро-Угарске, што се не сме превидети, обезбедио је и подршку Русије, посетивши Петроград 1916. године.^[36] Поводом оптужби да није створио Велику Србију, констатовано је да због противљења Енглеске, а без Русије која је загазила у бољшевизам, он то није ни могао учинити. Додуше, имао је могућност да војском заузме границе Велике Србије, с тим што је велико питање да ли би савезници толерисали његову политику свршеног чина, као што је питање како би и опозиција реаговала на такав потез.^[37] Кад га је матица догађаја понела, не верујемо да је Пашић уопште и узимао у обзир једну такву државну целину.

У Пашићу је, према једном проницљивом увиду, Народна радикална странка имала и своје лице и своје наличје.^[38] Пашић је, несумњиво, био властољубив човек. Поред тога, знао је да предосети опасност и тренутак за акцију.^[39] С друге стране, нисмо уверени да је имао неоспоран успех у превратничком раду.^[40] У кључне догађаје такве врсте није чак ни био умешан. Његов субверзивни рад у емиграцији, реално гледајући, није био у пресудној мери опасан по Миланов режим. Његово најјаче оружје, од првог посланичког мандата, била је изванредна способност за сналажење у парламентарној борби и стрпљење. Као да је знао да време ради за њега. Ни у најтежим тренуцима по земљу, како показује интервју који је дао Џ. Риду, није помишљао на сепаратни мир са ратним противницима Србије.^[41] Евидентно патриотски расположен, Пашић је више био вођен догађајима, него што их је сам иницирао. У дугом политичком животу, нека његова уверења претрпела су видне промене. Међутим, важно је рећи да није бежао од преузимања најодговорнијих политичких функција, и то у најопаснијим временима. Конструкција коју је стварао, постала је после његове смрти, послужићемо се речима Милана Комненића, наш Скадар на Бојани.^[42] Заједништво са Хрватима и Словенцима, у које ће Сфорца веровати и после Пашићеве смрти, стављено је крајем прошлог века ад акта. Сфорцу ће време демантовати и у случају Бугара, јер је препоручивао југословенско-бугарску сарадњу и уједињење.^[43] Но, упркос свим грешакама, Сфорцин мемоарско-публицистички прилог Пашићевој биографији, како га је дефинисао Славенко Терзић, заслужује и данас поштовање. Најдубља његова вредност налази се у личном сведочењу о Пашићу и осталим чиниоцима европске политике, док је раван посвећена историји Србије подложна критичкој интерпретацији. Као странцу који се са тим проблемима само површно упознао, не треба му због неких омашки много ни замерити. Терзић истиче да је период до 1903. Сфорца тамно и једнострано описао, јер је био под очигледним утицајем радикалског виђења тог времена, партијски пристрасног, тенденциозног и умногоме необјективног. Исправљајући погрешна датирања око српско-грчког савеза и аустрофилства кнеза Милана, Терзић указује и на Сфорцину упрошћену оцену Милановог рата против Бугарске. Видећи у Сфорциној књизи интересантно штиво, он констатује да критички радознале читаоце њен садржај не може потпуно задовољити, иако јој не спори да је корисна за осветљавање Пашићевог политичког лика и историјске улоге коју је одиграо у југословенском уједињењу.^[44]

Сфорцина књига, напослетку, сигурно би била потпунија да је описао и Пашићеву смрт, која је уследила после састанка са краљем Александром и његовог одбијања да Пашићу повери још један премијерски мандат. У том контексту, треба имати у виду да су афере Пашићевог сина можда пресудно допринеле једном таквом исходу. Арчибалд Рајс, за разлику од Сфорце, није пропустио да осуди Пашића што је, на основу лажне болести, склонио сина Радомира из рата. Љут на Пашића зато што није удовољио неким његовим захтевима, Рајс ће га оптужити да се енормно обогатио од политике. Сматраће га одговорним за стварање безобзирних политичара који ће на државу најчешће гледати као на краву музару и успостављање система незахвалности који ће земљи нанети огромну штету.^[45]

Напомене

1. Богдан Радица, Карло Сфорца о мисији Италије у савременој Европи, „Агонија Европе“, Студентски културни центар, Београд 1994, стр. 377-378.
2. Др Ђорђе Станковић, Предговор, Никола Пашић, „Слога Србо-Хрвата“, Време књиге, Београд 1995, стр. 17.
3. Милан Ст. Протић, „Радикали у Србији, идеје и покрет,1881-1903“, САНУ-АИЗ Досије, Београд 1990, стр. 152.
4. Станковић, исто, фуснота 9, стр. 16.
5. Протић, исто, стр. 76, 146.
6. [1], фуснота 176, стр. 55.
7. Исто, стр. 15-16.
8. Слободан Јовановић, Моји савременици: Никола Пашић, Никола Пашић, „Моја политичка исповест“, Тањуг-Политика, Београд 2006, стр. 131-132.
9. Андрија Раденић, „Радикална странка и Тимочка буна (Историја Радикалне странке – доба народњаштва)“ I-II, Историјски архив Тимочка крајина, Зајечар 1988, стр. 163-165.
10. Протић, исто, стр. 81
11. Перовић, исто, фуснота 107, стр. 32.
12. Протић, исто, стр. 160.
13. Перовић, исто, фуснота 26, стр. 9.
14. Раденић, исто, стр. 401.
15. Исто, стр. 686.
16. Перовић, исто, стр. 39.
17. Раденић, исто, стр. 689.
18. Јовановић, исто, стр. 137.
19. Раденић, исто, стр. 989.
20. Никола Пашић, „Моја политичка исповест“, стр. 81.
21. Јовановић, исто, стр. 140.
22. Перовић, исто, фуснота 183, стр. 58-59.
23. Јовановић, исто, стр. 152-153.
24. [2]
25. [3]
26. [4]
27. [5]
28. Раденић, исто, фуснота 160, стр. 595.
29. Пашић, исто, стр. 32, 39-40.
30. Исто, стр. 72-75
31. Исто, стр. 82-83.
32. Јовановић, исто, стр. 159-160, 167-168, 195.
33. Исто, стр. 171.
34. Исто, стр. 172, 201.
35. Исто, стр. 174, 201.
36. [6]
37. Јовановић, исто, стр. 210.
38. Протић, исто, стр. 151.
39. Исто, стр. 153.
40. Јовановић, исто, стр. 185.
41. [7]
42. Милан Комненић, интервју, Југославија је нови српски Скадар на Бојани, Погледи, број 63, 1-15. јун 1990, стр. 12-16.
43. Радица, исто, стр. 387.
44. Славенко Терзић, Поговор, Карло Сфорца „Никола Пашић и уједињење Југословена/ ратне и дипломатске успомене“ (репринт), Делта Десигн, Београд 1990, стр.235-239.
45. Др Родолф Арчибалд Рајс, О Николи Пашићу, „Чујте Срби!/Чувајте се себе“, Српски привредни и културни клуб, Београд 2005, стр. 62-64.