Prisvitla gospođe, tako mi života,
kada ti van pođe, osta grad sirota,
osta grad kako pust. Ne mnih ja sam ovoj,
od mnozih nu sam ust čul ovo sluga tvoj.
Ter tko se stekoše, ružice, prid tvoj dvor, 5
svi ončas rekoše: "Pođe vas razgovor,
otide sva slados, otide sva gizda,
otide sva rados ka slove do zvizda!"
Zatoj mi, ružice, sva pamet uzbijesni,
jer mi bi s tužice želit tve ljubezni, 10
za koju ostah nag, želeći čemerno
tvoj vidit obraz blag i ličce biserno.
Ter sve što, sunačce, tvoj ures van stoja,
me želno srdačce ne skrasi pokoja;
zač sobom sve poni me zdravje i rados, 15
ter mi se izroni u željah sva mlados.
Zatoj te gospoju činju zvat: hodi van,
ako ćeš da moju čuješ smrt niki dan;
to li ćeš život moj i da sam vesel zvan,
čin' rajski obraz tvoj da viđu svaki dan.20
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
