Присвитла госпође, тако ми живота,
када ти ван пође, оста град сирота,
оста град како пуст. Не мних ја сам овој,
од мнозих ну сам уст чул ово слуга твој.
Тер тко се стекоше, ружице, прид твој двор, 5
сви ончас рекоше: "Пође вас разговор,
отиде сва сладос, отиде сва гизда,
отиде сва радос ка слове до звизда!"
Затој ми, ружице, сва памет узбијесни,
јер ми би с тужице желит тве љубезни, 10
за коју остах наг, желећи чемерно
твој видит образ благ и личце бисерно.
Тер све што, суначце, твој урес ван стоја,
ме желно срдачце не скраси покоја;
зач собом све пони ме здравје и радос, 15
тер ми се изрони у жељах сва младос.
Затој те госпоју чињу зват: ходи ван,
ако ћеш да моју чујеш смрт ники дан;
то ли ћеш живот мој и да сам весел зван,
чин' рајски образ твој да виђу сваки дан.20
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
