Pomisli, ružice, moj cvite svih gospoj,
jesu li tužice skončale život moj?
Er da sam satvoren od mora kamenom,
dosle bih rastvoren ljuvenim plamenom;
tuj imam nalogu od željne ljubezni 5
ter veće ne mogu trpit nje boljezni.
Rad se ću tvojemu obrazu pomolit
nemoj se mojemu prošen'ju oholit:
vazmi me u družbu, ako t' sam podoban,
za vjeru i službu ku vidiš svaki dan. 10
Nu to li još moga služen'ja ne haješ,
ozri se na Boga, da se pak ne kaješ;
jer ako prav umrit budu ja za tebe,
što ti će vas svit rit? nu stani vrh sebe.
Eto te cić toga još molim, sunačce, 15
ozri se na Boga, smili mi srdačce.
Lav kad je za zviri, ter ka se pridava,
onu već ne tiri, - toga je narava.
I ja se liposti tvojoj dah za ljubav,
koja si kriposti još veće nego lav. 20
Cić toga ne rani on ki t' se umilja,
ali mi ne brani tve grlo od džilja.
Eto ti jošte rih: ne zgubi život moj,
ar će bit tebi grih, meni mir i pokoj.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
