Помисли, ружице, мој цвите свих госпој,
јесу ли тужице скончале живот мој?
Ер да сам сатворен од мора каменом,
досле бих растворен љувеним пламеном;
туј имам налогу од жељне љубезни 5
тер веће не могу трпит ње бољезни.
Рад се ћу твојему образу помолит
немој се мојему прошен'ју охолит:
вазми ме у дружбу, ако т' сам подобан,
за вјеру и службу ку видиш сваки дан. 10
Ну то ли још мога служен'ја не хајеш,
озри се на Бога, да се пак не кајеш;
јер ако прав умрит буду ја за тебе,
што ти ће вас свит рит? ну стани врх себе.
Ето те цић тога још молим, суначце, 15
озри се на Бога, смили ми срдачце.
Лав кад је за звири, тер ка се придава,
ону већ не тири, - тога је нарава.
I ја се липости твојој дах за љубав,
која си крипости још веће него лав. 20
Цић тога не рани он ки т' се умиља,
али ми не брани тве грло од џиља.
Ето ти јоште рих: не згуби живот мој,
ар ће бит теби грих, мени мир и покој.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
