Pobijanje kritike Vase Stajića

„Da veniam si quid liberius dixi, non ad contumeliam tuam, sed ad defensionem meam. Praesumpsi enim de gravitate et prudentia tua, quia potes considerare quantam mihi respondendi necessitatem imposueris.”

—August., epist. CLXXIV. ad Pascent.

U trećoj svesci 309 knjige Letopisa Matice Srpske je neki V. S. Ocenio moju knjigu Zvuci i Uzdasi i time zaslužio da posvetim pažnju na njegov način ocenjivanja. Da se moj censor ograničio samo na ocenjivanje moga dela, ne bih progovorio ni reči. Ali, budući da on govori o mome životu i o ličnostima kojima sam posvetio neke moje pesme, to sam prisiljen upustiti se u ovu neočekivanu raspravu. Da cela stvar bude svakome jasna, ja ću sa mojim kritikom zajedno proučavati njegovu vlastitu ocenu.

Ništa nije lakše nego nagrditi jedno delo, jer kao što je lako reći da je neko delo dobro, isto je tako lako reći da je rdjavo. Samo što takav način ocenjivanja jasno predstavlja karakter censora, koji više bruka i grdi sam sebe nego dotično delo. Takav censor uživa poverenje publike samo dotle dok se ne utvrdi da njegovi navodi nisu istiniti: posle pak ono isto oružje kojim se nepravedno služio protiv drugih sa pravom bije njeg samog. Premda je ta istina u praktičnom životu već mnogo puta dokazana, ipak se još uvek nalaze ljudi koji drugima hoće da naškode i ako od toga nemaju nikakve koristi; a to čine zato što im je zloća jača od razuma. Takvi se ljudi služe svim mogućim sredstvima samo da postignu za njih sramotan cilj. Ali nas ipak teši ova nepobitna istina: oni mogu doduše pravdu mrziti, progoniti, grditi pa i zgaziti, ali je ne mogu uništiti.

Medju kakve ljude spada moj censor, to će nam on sam kazati u njegovoj famoznoj oceni moje knjige. On je tako vešt da citira neke slabe moje stihove pa mudro veli, da oni sužavaju ideale i drugih stihova. Prema toj njegovoj axiomi po slabim stihovima treba oceniti i dobre stihove, drugim pak rečima svakog pesnika treba oceniti po njegovim rdjavim stihovima. Samo mi je strah da će prema tome moj censor detronirati i Dantea, Goethea, Corneillea, Miltona i t. d., jer i oni su, kako znamo, pisali i rdjavim stihovima. Tako bi moj censor ostao sa svim svojim manama sam na površini. Da se to doista ne bi dogodilo, biće bolje da ga mi ocenimo po tom njegovom glupom nazoru pa da u buduće ne izlazi na javnost sa takvim paradoksom.

Takvo mišljenje jednoga kritičara dovoljno karakterizuje ne samo njegovu pristranost već i njegovo neznanje. Velim neznanje, ali moj Doktor možda misli da je svojim nazorom udario temelj novom sustavu filozofije. Pa nešto nas doista potseća na filozofiju. Leibniz veli da je sve dobro, a moj Doktor odgovara da je i dobro zlo. Taj princip se na tom osniva što zlo korumpira dobro pa tako postaje sve zlo. I to je tako jasno, kao dan. Biće dovoljno navesti samo jedan primer da se svaki uveri o toj večnoj istini. Neko na pr. reče svome prijatelju: Ugledaj se u Vasu koji ima i mana i vrlina, kako pak znamo, da mane uništavaju vrline, to si dužan slediti samo njegove mane. Istina da bi Moliere na tako lep savet odgovorio

Quand sur une personne on prétend se régler,
C‘est par lest beaux cotés qu‘il lui faut ressembler.
                          Les Femmes savantes, I., I.

Ali to naravno mome Doktoru ništa ne smeta, jer on drži da je u pravu. Blago njemu!

Medjutim moj Doktor se vara. On je naime trebao znati da autora treba oceniti po najboljem njegovom delu, jer u njemu se ogleda piščeva sposobnost na osnovu koje se može konstatovati šta je zapravo u stanju da stvori. Ne mislim time reći da kritika ne treba da je stroga, naprotiv ja sam za strogu, al′ pravednu kritiku. Pravedna kritika takoreći odgaja i formira pisca; često puta je baš njena zasluga da se pisac u dobru usavršava, a mana čuva. Kritika dakle treba da opominje, a pisac treba da sluša. Samo u takvoj harmoniji može nastati uspešan rad na razvijanju književnosti: rdjavo će samo od sebe pasti, a dobro ostati.

Napokon treba priznati da je mnogo lakše kritikovati nego stvarati, i da je uloga piščeva veoma teška. Zanešen svojom bujnom maštom, pisac si predstavlja razne motive izmedju kojih ni sam ne zna koje da bira za sastav svoga umetničkoga dela. U takvoj extasi je ponekad sretne ruke te izabere najlepše, a ponekad opet dosta slabe motive o kojima naravno ovisi sudbina njegovoga dela. Dakle uspeh jedne umetničke tvorevine, kako to veli Helvétius (De‘l Esprit, Disc. III., chap. 7.), gotovo uvek ovisi o slučajno sretnom raspoloženju autorovu. Vittorio Alfieri je mnogo puta preradio svoju tragediju Sofonisbu napokon već ni sam nije znao kako da je preinači nego je predao javnosti onakvu kakva je. Voltaire je davedeset puta preradio Mariamnu bez da je postigao željeni uspeh, a Zairu je isti Voltaire napisao za 22 dana, pa mu je ona najbolje dramatsko delo. Zato sa pravom veli Buffon da umetnik samo onda može stvoriti dobro delo kad mu se toplina srca složi sa bistrinom razuma što se dosta retko dešava. Tu istinu potvrdjuje i prošlost i sadašnjost. Pogledajmo samo velike pisce prosvećenih naroda pa ćemo se uveriti da medju brojnim njihovim delima ima dosta maleni broj dobrih stvari. Tako je na pr. Lope de Vega napisao oko dve hiljade pozorišnih komada medju kojima ima samo nekoliko dobrih. Sličan rezultat pokazuju i moderni pisci. Budući pak da je poznato da su ti pa i svi drugi pisci ocenjeni po njihovim najboljim delima, to držim da nije opravdano isticati samo loše nego i dobre strane piščeve.

Moj censor veli:

„Već po treći put smo u prilici da zabeležimo posleratne početke književnog rada u Subotici, da oglasimo prve laste proleća koje verujemo da će skoro doći. Na žalost, još nismo bili u prilici da zabeležimo pojavu koja bi značila sretan početak, udaranje osnova na kojima bi se dalje izgradjivala regionalna književnost ovog odista posebnog kraja.”

Tu nam se iskreno želi sve ono što imademo. Godišnje su nam dobe hvala Bogu redovne; u proleće nam cveta cveće; polja, šume i vinogradi se zelene; veličanstvena priroda svojom neodoljivom lepotom svakog ushićuje i takoreći sili da se divi čarima sveta; ptice nam pevaju, a laste dolete da se i one s nama vesele.

Palić nam oživi novim i bujnim životom, lepo uredjene aleje se napune elegantnim svetom, a milozvučna glazba ugodno zabavlja veselo raspoložena društva. O kako je divan taj prizor! Zaljubljeni parovi u tihoj sreći provode vedre dane proleća njihovoga života. Neki se šeću po krasnome perivoju, neki se pak voze po plavome jezeru, jednom reči jednaka radost vlada i na zemlji i na vodi. Nije dakle čudo što brojni stranci ostave rodno mesto i dodju amo, da u našoj sredini provedu nekoliko ugodnih časova. U tako ornome životu nikada niko još nije kazao da u Subotici nema proleća. Naprotiv mnogi tvrde da ovo nije tako poseban kraj kako ga neki nazivaju, nego je, vele, tako dražestan da čovek na prvi pogled zaželi da naveke ostane u njemu. Mi se dakako potpuno slažemo sa njihovim mišljenjem, jer se sasvim dobro osećamo u našemu gradu. Sve je lepo, vrlo lepo, ali ipak nas nešto ljuti. Zaleti se kobac od Novog Sada pa nam plaši laste. Nu čujemo da je taj kobac već prilično ostario, pa nas možda više neće uznemirivati. Inače se nadamo lepšoj budućnosti, i uvereni smo zajedno sa mojim kritikom da će nam ona naskoro doći. Samo ne znamo, šta hoće on sa takozvanom regionalnom književnošću. Valjda ne misli osnovati subotičku, somborsku i novosadsku književnost... Tu absurdnu zadaću neka reši on sam.

Nadalje naš učeni kritik veli:

„Ni g. Pekić, koji eto, toliko zna francuski, da je preveo iz zbirke Bogoljuba Petranovića (Srpske Narodne Pjesme iz Bosne i Hercegovine), Propast Carstva Srpskog na francuski jezik i koji pred svoje stihove stavlja italijanske, pa čak i spanjolske citate, — ni on ne znači početak koji želimo da dodje.”

Bez sumnje da ne znači, jer početak je već davno prošao pa moj censor uzalud čeka ono što više nikada neće doći. Ne znam zašto je držao za potrebno napomenuti da ja pred stihove stavljam italijanske pa čak i španjolske citate. Samo što ni tu nije rekao istinu, jer pred mojim stihovima nije stavljen španjolski nego portugalski citat i to ovaj:

Eu nunqua vi rosa
Que para meus olhos
Em suaves molhos
Fosse mais formosa
                     Camoens

Taj fakat jasno žigoše nesavesnost moga Mentora. Sasvim je lepo pokazao svoju kvalifikaciju. Osim te bruke, njega tereti odgovornost i pred publikom. Kako sme na takav način zavoditi čitatelje? Zašto piše ono što ne zna? Gde je tu ozbiljnost? gde inteligencija? Sramota, Mentore! Ko je u stanju da tako neistinito prikaže jedan citati, kako će prikazati celu knjigu? Uostalom ko može verovati kritičaru koji na takav način ističe svoje neznanje? Da li zaslužuje da mu se u buduće veruje? Na to možemo sa Ciceronom odgovoriti:

„Mendaci homini ne verum quidem dicenti credere solemus.”

—De div. 2. 71. 146.

Kad već ne zna španjolski ni portugalski, ipak je po Camoensu trebao znati na kojemu jeziku je pisan taj citat. Jest, kad bi on znao ko je bio Camoens! To je ime tako slavno, da je poznato svakom kulturnom čoveku. Da li je moj Mentor kulturan? Pokazao nam je svoju kulturu. Ja mu savetujem, da pita jednoga djaka ko je taj Camoens, pa će dobiti odgovor da je Camoens veliki portugalski pesnik Luisiada. To je trebao činiti pre pisanja svoje ocene.

Čujmo dalje moga Mentora. On veli:

„Kultura koju on, bez sumnje, ima, nije ni malo razvila njegov ukus... niti pomogla da nadje svoje mesto u duhovnom životu svoga grada.”

Već mi je sramota kazati da se moj Mentor opet vara. Šta ćemo kad on ima nesreću da govori ono što ne zna. I to, naravno, njemu nije sramota. Ali kad ga baš sve interesira, treba mu kazati. Kakav je moj duhovni život, Mentore? – Odličan! Imam bogatu biblioteku, čitam dobra dela na raznim jezicima, zar to nije odličan duhovni život? Baš me veseli, da se moj Mentor tako prostački prevario u mome duhovnom životu. Mislim da to njemu neće biti osobito milo, jer on bi hteo, kako se vidi, da mi sve bude loše: delo, ukus pa čak i duhovni život. Medjutim je sam pokazao njegov ukus i duhovno stanje. Trebalo je mudro šuteti a ne glupo govoriti. Nu ja mu praštam tu indiskreciju; i papigi se prašta kad poneku reč ne izgovori dobro.

Lepo je od Mentora da čitajući moje delo misli na mene i na moje zvanje. Naravno da se bolje može oceniti neko delo kad ga čovek čita, a na drugo misli. Još je interesantnije, da on sasvim pouzdano zna šta ne čeka od mene moj narod. Kad zna šta ne čeka, onda jamačno zna i šta čeka, a za mene je to glavno. Trebao mi je dakle saopćiti tu dužnost, jer nije svakome dato da zna takve tajne. To znaju samo ljudi proročkoga duha. Da nije možda i Mentor prorok! Ali mi znamo da će se pojaviti i lažni proroci, pa nam je strah da bi i on njima pripadao, jer varao se u prošlosti, vara se u sadašnjosti, pa se još lakše može varati u budućnosti. Sveto Pismo nas pak opominje:

„Attendite a falsis prophetis”

—Matt., cap. VII., 15.

Kad je Mentor držao da se sa mnom već dosta pozabavio, otpočeo je ocenom moje knjige naglasivši

„da su moji stihovi tako slabi da ih ni najplemenitija namera ne bi spasla, kad bi te namere bilo u njima.”

Dakle kad ih ni najplemenitija namera ne bi spasla, to znači, po njemu, da te namere nema. Medjutim nije tako, jer on sam dalje veli:

„A pitanje je da li je ima.”

Neka ovde Mentor sam prosudi koliko on više stoji od zveradi.

Prožet žarkim patriotizmom, ja sam svakom prigodom isticao ljubav prema rodu svome što je glavni znamen mnogih mojih pesama. Svojoj okolini sam pak uvek naglasivao i naglasujem da je izmedju Srba i Bunjevaca potrebna sloga, sloga i samo sloga, a Concordia nutrit amorem, veli Katon. Ona je pravi balzam za još nezaceljene društvene rane; njome ćemo ako ne sasvim otkloniti, ali svakako umanjiti naše bede. Ako je sudbina ljudi da na svetu za malo dobra snose mnoga zla, nemojmo umnožavati inače već mnoga zla, nemojmo sejati razdor i mržnju nego ljubav i slogu što će nam sigurno uroditi blagostanjem ove lepe zemlje. Mi smo još u mladoj državi na koje pridizanju i razvoju moramo mnogo i neumorno raditi. Zato bi lepo bilo da se Srbi i Bunjevci bratski slože na kulturno-nacionalnom polju: mnogi nas rad čeka, naročito ovde u Vojvodini, a savladaćemo ga samo složnim i ustrajnim delovanjem.

Duša svemu tome treba da su književnici i javni radnici. Oni treba da daju poleta, a ne da ubijaju volju onima, koji hoće da rade. Moj kritik je po svoj prilici protivnoga mišljenja, te je verovatno hteo da mi ubije volju za dalji rad, ali je dočekao da je ubijena njegova ocena. Ona je skandalizovala mnoge ozbiljne ljude, mnogi je sa prezirom osudjuju, a jedan list u pravednoj ljutnji medju ostalima veli i ovo:

„Kad čitamo u Pekićevoj zbirci Kušnju, Sećanje, Siroticu, Gledaj, draga i t. d. i t. d. onda moramo od ogorčenja baciti Letopis Matice Srpske. Mi ovo donosimo sa čisto nepristranoga gledišta, jer znamo da g. Pekić piše dobre stihove na francuskom, a još bolje na našem hrvatskom jeziku, pa mislimo da takva ocjena V. S. ni malo ne služi na čast Matici Srpskoj.”

Ja neću tako zaključiti, jer dužnost mi nalaže da iskazujem Matici Srpskoj sve časti koje joj kao stogodišnjoj kulturnoj ustanovi sa pravom pripadaju. Matica Srpska nije kriva što se medju njenim članovima našao književnik koji donosi tako besprimernu ocenu. Nadam se, da će mu taj fakat poslužiti kao stroga opomena da se u buduće čuva tako neoprostivih pogrešaka. Poštujući njegovu ličnost,^[1] nije mi namera da ga u ovoj raspravi lično napadnem i vredjam; nisam je napisao da ga vredjam nego da se branim i da pobijem njegove po mom uverenju nepravedne tvrdnje. Stalno sam imao pred očima ocenu, ne ličnost; a što sam se ponekada naljutio pa i smejao, tome je uzrok karakter njegove ocene. Ko kakvom merom daje, pravo je da je onakvom i prima.

1. Savestan čovek neće iz obzira prema bilo kakvoj ličnosti kriti istinu koja treba da se manifestuje. Amicus Plato, amicus Socrates, sed magis amica veritas.