Побијање критике Васе Стајића

Извор: Викизворник

ВикицитатиДа вениам си qуид либериус диxи, нон ад цонтумелиам туам, сед ад дефенсионем меам. Праесумпси еним де гравитате ет прудентиа туа, qуиа потес цонсидераре qуантам михи респонденди нецесситатем импосуерис.

—Аугуст., епист. CLXXIV. ад Пасцент.

У трећој свесци 309 књиге Летописа Матице Српске је неки V. С. Оценио моју књигу Звуци и Уздаси и тиме заслужио да посветим пажњу на његов начин оцењивања. Да се мој ценсор ограничио само на оцењивање мога дела, не бих проговорио ни речи. Али, будући да он говори о моме животу и о личностима којима сам посветио неке моје песме, то сам присиљен упустити се у ову неочекивану расправу. Да цела ствар буде свакоме јасна, ја ћу са мојим критиком заједно проучавати његову властиту оцену.

Ништа није лакше него нагрдити једно дело, јер као што је лако рећи да је неко дело добро, исто је тако лако рећи да је рдјаво. Само што такав начин оцењивања јасно представља карактер ценсора, који више брука и грди сам себе него дотично дело. Такав ценсор ужива поверење публике само дотле док се не утврди да његови наводи нису истинити: после пак оно исто оружје којим се неправедно служио против других са правом бије њег самог. Премда је та истина у практичном животу већ много пута доказана, ипак се још увек налазе људи који другима хоће да нашкоде и ако од тога немају никакве користи; а то чине зато што им је злоћа јача од разума. Такви се људи служе свим могућим средствима само да постигну за њих срамотан циљ. Али нас ипак теши ова непобитна истина: они могу додуше правду мрзити, прогонити, грдити па и згазити, али је не могу уништити.

Медју какве људе спада мој ценсор, то ће нам он сам казати у његовој фамозној оцени моје књиге. Он је тако вешт да цитира неке слабе моје стихове па мудро вели, да они сужавају идеале и других стихова. Према тој његовој аxиоми по слабим стиховима треба оценити и добре стихове, другим пак речима сваког песника треба оценити по његовим рдјавим стиховима. Само ми је страх да ће према томе мој ценсор детронирати и Дантеа, Гоетхеа, Цорнеиллеа, Милтона и т. д., јер и они су, како знамо, писали и рдјавим стиховима. Тако би мој ценсор остао са свим својим манама сам на површини. Да се то доиста не би догодило, биће боље да га ми оценимо по том његовом глупом назору па да у будуће не излази на јавност са таквим парадоксом.

Такво мишљење једнога критичара довољно карактеризује не само његову пристраност већ и његово незнање. Велим незнање, али мој Доктор можда мисли да је својим назором ударио темељ новом суставу филозофије. Па нешто нас доиста потсећа на филозофију. Леибниз вели да је све добро, а мој Доктор одговара да је и добро зло. Тај принцип се на том оснива што зло корумпира добро па тако постаје све зло. I то је тако јасно, као дан. Биће довољно навести само један пример да се сваки увери о тој вечној истини. Неко на пр. рече своме пријатељу: Угледај се у Васу који има и мана и врлина, како пак знамо, да мане уништавају врлине, то си дужан следити само његове мане. Истина да би Молиере на тако леп савет одговорио

Qуанд сур уне персонне он прéтенд се рéглер,
Ц‘ест пар лест беауx цотéс qу‘ил луи фаут рессемблер.
                          Лес Феммес савантес, I., I.

Али то наравно моме Доктору ништа не смета, јер он држи да је у праву. Благо њему!

Медјутим мој Доктор се вара. Он је наиме требао знати да аутора треба оценити по најбољем његовом делу, јер у њему се огледа пишчева способност на основу које се може констатовати шта је заправо у стању да створи. Не мислим тиме рећи да критика не треба да је строга, напротив ја сам за строгу, ал′ праведну критику. Праведна критика такорећи одгаја и формира писца; често пута је баш њена заслуга да се писац у добру усавршава, а мана чува. Критика дакле треба да опомиње, а писац треба да слуша. Само у таквој хармонији може настати успешан рад на развијању књижевности: рдјаво ће само од себе пасти, а добро остати.

Напокон треба признати да је много лакше критиковати него стварати, и да је улога пишчева веома тешка. Занешен својом бујном маштом, писац си представља разне мотиве измедју којих ни сам не зна које да бира за састав свога уметничкога дела. У таквој еxтаси је понекад сретне руке те изабере најлепше, а понекад опет доста слабе мотиве о којима наравно овиси судбина његовога дела. Дакле успех једне уметничке творевине, како то вели Хелвéтиус (Де‘л Есприт, Дисц. III., цхап. 7.), готово увек овиси о случајно сретном расположењу ауторову. Витторио Алфиери је много пута прерадио своју трагедију Софонисбу напокон већ ни сам није знао како да је преиначи него је предао јавности онакву каква је. Волтаире је даведесет пута прерадио Мариамну без да је постигао жељени успех, а Заиру је исти Волтаире написао за 22 дана, па му је она најбоље драматско дело. Зато са правом вели Буффон да уметник само онда може створити добро дело кад му се топлина срца сложи са бистрином разума што се доста ретко дешава. Ту истину потврдјује и прошлост и садашњост. Погледајмо само велике писце просвећених народа па ћемо се уверити да медју бројним њиховим делима има доста малени број добрих ствари. Тако је на пр. Лопе де Вега написао око две хиљаде позоришних комада медју којима има само неколико добрих. Сличан резултат показују и модерни писци. Будући пак да је познато да су ти па и сви други писци оцењени по њиховим најбољим делима, то држим да није оправдано истицати само лоше него и добре стране пишчеве.

Мој ценсор вели:

ВикицитатиВећ по трећи пут смо у прилици да забележимо послератне почетке књижевног рада у Суботици, да огласимо прве ласте пролећа које верујемо да ће скоро доћи. На жалост, још нисмо били у прилици да забележимо појаву која би значила сретан почетак, ударање основа на којима би се даље изградјивала регионална књижевност овог одиста посебног краја.

Ту нам се искрено жели све оно што имадемо. Годишње су нам добе хвала Богу редовне; у пролеће нам цвета цвеће; поља, шуме и виногради се зелене; величанствена природа својом неодољивом лепотом сваког усхићује и такорећи сили да се диви чарима света; птице нам певају, а ласте долете да се и оне с нама веселе.

Палић нам оживи новим и бујним животом, лепо уредјене алеје се напуне елегантним светом, а милозвучна глазба угодно забавља весело расположена друштва. О како је диван тај призор! Заљубљени парови у тихој срећи проводе ведре дане пролећа њиховога живота. Неки се шећу по красноме перивоју, неки се пак возе по плавоме језеру, једном речи једнака радост влада и на земљи и на води. Није дакле чудо што бројни странци оставе родно место и додју амо, да у нашој средини проведу неколико угодних часова. У тако орноме животу никада нико још није казао да у Суботици нема пролећа. Напротив многи тврде да ово није тако посебан крај како га неки називају, него је, веле, тако дражестан да човек на први поглед зажели да навеке остане у њему. Ми се дакако потпуно слажемо са њиховим мишљењем, јер се сасвим добро осећамо у нашему граду. Све је лепо, врло лепо, али ипак нас нешто љути. Залети се кобац од Новог Сада па нам плаши ласте. Ну чујемо да је тај кобац већ прилично остарио, па нас можда више неће узнемиривати. Иначе се надамо лепшој будућности, и уверени смо заједно са мојим критиком да ће нам она наскоро доћи. Само не знамо, шта хоће он са такозваном регионалном књижевношћу. Ваљда не мисли основати суботичку, сомборску и новосадску књижевност... Ту абсурдну задаћу нека реши он сам.

Надаље наш учени критик вели:

ВикицитатиНи г. Пекић, који ето, толико зна француски, да је превео из збирке Богољуба Петрановића (Српске Народне Пјесме из Босне и Херцеговине), Пропаст Царства Српског на француски језик и који пред своје стихове ставља италијанске, па чак и спањолске цитате, — ни он не значи почетак који желимо да додје.

Без сумње да не значи, јер почетак је већ давно прошао па мој ценсор узалуд чека оно што више никада неће доћи. Не знам зашто је држао за потребно напоменути да ја пред стихове стављам италијанске па чак и шпањолске цитате. Само што ни ту није рекао истину, јер пред мојим стиховима није стављен шпањолски него португалски цитат и то овај:

Еу нунqуа ви роса
Qуе пара меус олхос
Ем суавес молхос
Фоссе маис формоса
                     Цамоенс

Тај факат јасно жигоше несавесност мога Ментора. Сасвим је лепо показао своју квалификацију. Осим те бруке, њега терети одговорност и пред публиком. Како сме на такав начин заводити читатеље? Зашто пише оно што не зна? Где је ту озбиљност? где интелигенција? Срамота, Менторе! Ко је у стању да тако неистинито прикаже један цитати, како ће приказати целу књигу? Уосталом ко може веровати критичару који на такав начин истиче своје незнање? Да ли заслужује да му се у будуће верује? На то можемо са Цицероном одговорити:

ВикицитатиМендаци хомини не верум qуидем диценти цредере солемус.

—Де див. 2. 71. 146.

Кад већ не зна шпањолски ни португалски, ипак је по Цамоенсу требао знати на којему језику је писан тај цитат. Јест, кад би он знао ко је био Цамоенс! То је име тако славно, да је познато сваком културном човеку. Да ли је мој Ментор културан? Показао нам је своју културу. Ја му саветујем, да пита једнога дјака ко је тај Цамоенс, па ће добити одговор да је Цамоенс велики португалски песник Луисиада. То је требао чинити пре писања своје оцене.

Чујмо даље мога Ментора. Он вели:

ВикицитатиКултура коју он, без сумње, има, није ни мало развила његов укус... нити помогла да надје своје место у духовном животу свога града.

Већ ми је срамота казати да се мој Ментор опет вара. Шта ћемо кад он има несрећу да говори оно што не зна. I то, наравно, њему није срамота. Али кад га баш све интересира, треба му казати. Какав је мој духовни живот, Менторе? – Одличан! Имам богату библиотеку, читам добра дела на разним језицима, зар то није одличан духовни живот? Баш ме весели, да се мој Ментор тако простачки преварио у моме духовном животу. Мислим да то њему неће бити особито мило, јер он би хтео, како се види, да ми све буде лоше: дело, укус па чак и духовни живот. Медјутим је сам показао његов укус и духовно стање. Требало је мудро шутети а не глупо говорити. Ну ја му праштам ту индискрецију; и папиги се прашта кад понеку реч не изговори добро.

Лепо је од Ментора да читајући моје дело мисли на мене и на моје звање. Наравно да се боље може оценити неко дело кад га човек чита, а на друго мисли. Још је интересантније, да он сасвим поуздано зна шта не чека од мене мој народ. Кад зна шта не чека, онда јамачно зна и шта чека, а за мене је то главно. Требао ми је дакле саопћити ту дужност, јер није свакоме дато да зна такве тајне. То знају само људи пророчкога духа. Да није можда и Ментор пророк! Али ми знамо да ће се појавити и лажни пророци, па нам је страх да би и он њима припадао, јер варао се у прошлости, вара се у садашњости, па се још лакше може варати у будућности. Свето Писмо нас пак опомиње:

ВикицитатиАттендите а фалсис пропхетис

—Матт., цап. VII., 15.

Кад је Ментор држао да се са мном већ доста позабавио, отпочео је оценом моје књиге нагласивши

Викицитатида су моји стихови тако слаби да их ни најплеменитија намера не би спасла, кад би те намере било у њима.

Дакле кад их ни најплеменитија намера не би спасла, то значи, по њему, да те намере нема. Медјутим није тако, јер он сам даље вели:

ВикицитатиА питање је да ли је има.





Нека овде Ментор сам просуди колико он више стоји од зверади.

Прожет жарким патриотизмом, ја сам сваком пригодом истицао љубав према роду своме што је главни знамен многих мојих песама. Својој околини сам пак увек нагласивао и нагласујем да је измедју Срба и Буњеваца потребна слога, слога и само слога, а Цонцордиа нутрит аморем, вели Катон. Она је прави балзам за још незацељене друштвене ране; њоме ћемо ако не сасвим отклонити, али свакако умањити наше беде. Ако је судбина људи да на свету за мало добра сносе многа зла, немојмо умножавати иначе већ многа зла, немојмо сејати раздор и мржњу него љубав и слогу што ће нам сигурно уродити благостањем ове лепе земље. Ми смо још у младој држави на које придизању и развоју морамо много и неуморно радити. Зато би лепо било да се Срби и Буњевци братски сложе на културно-националном пољу: многи нас рад чека, нарочито овде у Војводини, а савладаћемо га само сложним и устрајним деловањем.

Душа свему томе треба да су књижевници и јавни радници. Они треба да дају полета, а не да убијају вољу онима, који хоће да раде. Мој критик је по свој прилици противнога мишљења, те је вероватно хтео да ми убије вољу за даљи рад, али је дочекао да је убијена његова оцена. Она је скандализовала многе озбиљне људе, многи је са презиром осудјују, а један лист у праведној љутњи медју осталима вели и ово:

ВикицитатиКад читамо у Пекићевој збирци Кушњу, Сећање, Сиротицу, Гледај, драга и т. д. и т. д. онда морамо од огорчења бацити Летопис Матице Српске. Ми ово доносимо са чисто непристранога гледишта, јер знамо да г. Пекић пише добре стихове на француском, а још боље на нашем хрватском језику, па мислимо да таква оцјена V. С. ни мало не служи на част Матици Српској.

Ја нећу тако закључити, јер дужност ми налаже да исказујем Матици Српској све части које јој као стогодишњој културној установи са правом припадају. Матица Српска није крива што се медју њеним члановима нашао књижевник који доноси тако беспримерну оцену. Надам се, да ће му тај факат послужити као строга опомена да се у будуће чува тако неопростивих погрешака. Поштујући његову личност,[1] није ми намера да га у овој расправи лично нападнем и вредјам; нисам је написао да га вредјам него да се браним и да побијем његове по мом уверењу неправедне тврдње. Стално сам имао пред очима оцену, не личност; а што сам се понекада наљутио па и смејао, томе је узрок карактер његове оцене. Ко каквом мером даје, право је да је онаквом и прима.

  1. Савестан човек неће из обзира према било каквој личности крити истину која треба да се манифестује. Амицус Плато, амицус Соцратес, сед магис амица веритас.