Po vas dan minuti hodih si svim cvile
Jak jelin kad ćuti udorac od strile.
Gdi vidih da ljubav mene u svem grdi,
Grđe ner zviri lav kada se rasrdi.
I zasve srid srca er u mni pribiva. 5
Meni t' je najgrca sva sasvim protiva.
Oh, meu sve ostale ja si bih jedini
Koga, da svi žale, ljuven gnjiv rasčini.
Rasčini očito da se van svih stidim,
Gdi vas jadovito usišem i blidim. 10
Eto za cić toga po vas dan pritužih
Na gnjivna jur Boga, komu zaman služih.
Tuj sunce kad zađe, jak da me požali,
Sladak me san snađe i bludno obali.
I ko m' bi prid zorom kad počne sunčan zrak 15
Nicati nad gorom, ginuvši noćni mrak,
Nada mnom doleti mlađahat nu hitar
Djetićak prokleti, svim brži neg vitar.
Anđelske liposti, pod kom su podhibe
I svakoj mladosti razlike pogibe. 20
Oči mu prozrihu ognjenim jur gnjivom,
Ako si i bihu zavite koprinom.
Tuj vas nag, bez stida, sve vlase raspravi
I vaze luk sprida ter s strilom sastavi.
Okol se obzira jak zmija u krugu, 25
Mnih, mene samira da mi da još tugu.
I ovo još malo da vazme kriposti
Što je je ostalo mojojzi mladosti.
Pomislih u sebi, da nigdar trudnijе
Mom srcu još ne bi, ni će bit neg mi je. 30
I s sebe tim vas strah odvrgoh na stranu
Tere mu protiv stah, ne hajav za ranu.
Pače se veseljah prijat smrt svršenu,
Izmjerit ku željah za muku ljuvenu.
Ktijah mu govorit odveće srdito, 35
Nepravdom još korit, ku vidim očito,
Nu razlog bi bolji, koga je moliti
Da ga u ne volji ni triba srditi.
Krostoj prid njim steći, jur steći uhiljen.
Rekoh mu suzeći odveće umiljen: 40
»O, bože svitovni, bože od ljubavi,
Od zlata stril skrovni komu saj svit slavi
I ki si mogući vrh svega što vladaš
Kroz plamen gorući u srcu ki zadaš,
Najliše u mani ki svu moć porazi, 45
Pokle me izrani i k sebi priblazi.
Me srce ne može inako trud oći,
Ako me ti, bože, ne budeš pomoći,
Ar se moj vik skonca kako snig na gori,
Kade mu od sonca gorki zrak dogori. 50
Hoću li umriti sam sebi smrt davši,
Ali ću živiti u sî trud ostavši?
Bolje je kratak vik tere smrt s počtenjem
Neg dugo da človik zamani s živjenjem.
Jur vidim sî trudi da svrhe ne imaju, 55
Boljezni ter svudi veće t' mi nastaju.
Ne možem trpiti, odlož' mi čas gnjiva,
Ako hoć viditi mene tebi živa.
Tebi će bit prirok a ne čas ni dika,
Ako za tvoj uzrok skrati mi smrt vika, 60
A ovaj od vila slobodna ostane,
Ni mal čas od strila ne ćutiv tve rane.
Ka se steć utvrdi jak mramor studeni,
Svu t' kripos pogrdi i plamen ognjeni,
A za me ne brine ni za moj mari trud, 65
Tač služba da gine, trpi li to tvoj sud?«
Toj rekši s boljezni, odvjet mi da ončas
Jak anđel nebesni izustiv sladak glas:
»Vrhu svih, moj mili i u svem najdraži,
Jur veće ne cvili, grozni plač utaži, 70
Tere se veseli: gizdava taj vila
Velmi te sad želi, pokli te vidila.
Ka zlati ljuven stril ni prije ćutila
Ner sada tebe dil kroz ki se smamila.
Otajno sva gori, ne može trpiti, 75
Jurve ju izmori, skoro se ć' smiriti.
Taj mani bud misal, pokli sam u naš broj,
Srce joj zapisat na nj staviv biljeg moj.
Ne zgubijem svih sirila i od njih sve vlasti,
I ova još krila s razlikom pomasti, 80
Kako me ć' slaviti neizmjernom radosti,
Kad budeš viditi nje rajske liposti.
Najliše kad bilo grlo joj okoliš
Bit (ti) će primilo sve što se sad boliš.
Cić toga ne služi neharnu gospoju 85
I veće ne tuži, jur daj se pokoju.
Tako se ne slomi ovi luk porazni,
I plamen tako mi sasvim ne ugasni,
Velmi me zlo mrzi tač vili neharni
Moj da se u prsi čisti stril ockvarni! 90
Jur ni za moj zlat vlas, ni da se još gizda,
Gdi kroz te slavan glas leti joj do zvizda
Krostoj, dim, ne tuži, jur daj se pokoju,
I veće ne služi neharnu gospoju.
Gre vrime da te će s uzdahom želiti, 95
Nu blažen odveće nećeš joj moć biti.«
Rekši mi toj Ljubav, ončas me san minu,
I ostav moćno zdrav srce t' mi počinu;
Ar onaj gospoja, ka me tač utrudi,
Misal ju sad moja nimalo ne žudi. 100
Po vrime naprida da sam zdrav u sebi,
Moj Bože, ti mi da, a ino sve tebi.
