По вас дан минути ходих си свим цвиле
Јак јелин кад ћути удорац од стриле.
Гди видих да љубав мене у свем грди,
Грђе нер звири лав када се расрди.
I засве срид срца ер у мни прибива. 5
Мени т' је најгрца сва сасвим протива.
Ох, меу све остале ја си бих једини
Кога, да сви жале, љувен гњив расчини.
Расчини очито да се ван свих стидим,
Гди вас јадовито усишем и блидим. 10
Ето за цић тога по вас дан притужих
На гњивна јур Бога, кому заман служих.
Туј сунце кад зађе, јак да ме пожали,
Сладак ме сан снађе и блудно обали.
I ко м' би прид зором кад почне сунчан зрак 15
Ницати над гором, гинувши ноћни мрак,
Нада мном долети млађахат ну хитар
Дјетићак проклети, свим бржи нег витар.
Анђелске липости, под ком су подхибе
I свакој младости разлике погибе. 20
Очи му прозриху огњеним јур гњивом,
Ако си и биху завите коприном.
Туј вас наг, без стида, све власе расправи
I вазе лук сприда тер с стрилом састави.
Окол се обзира јак змија у кругу, 25
Мних, мене самира да ми да још тугу.
I ово још мало да вазме крипости
Што је је остало мојојзи младости.
Помислих у себи, да нигдар трудније
Мом срцу још не би, ни ће бит нег ми је. 30
I с себе тим вас страх одвргох на страну
Тере му против стах, не хајав за рану.
Паче се весељах пријат смрт свршену,
Измјерит ку жељах за муку љувену.
Ктијах му говорит одвеће срдито, 35
Неправдом још корит, ку видим очито,
Ну разлог би бољи, кога је молити
Да га у не вољи ни триба срдити.
Кростој прид њим стећи, јур стећи ухиљен.
Рекох му сузећи одвеће умиљен: 40
»О, боже свитовни, боже од љубави,
Од злата стрил скровни кому сај свит слави
I ки си могући врх свега што владаш
Кроз пламен горући у срцу ки задаш,
Најлише у мани ки сву моћ порази, 45
Покле ме израни и к себи приблази.
Ме срце не може инако труд оћи,
Ако ме ти, боже, не будеш помоћи,
Ар се мој вик сконца како сниг на гори,
Каде му од сонца горки зрак догори. 50
Хоћу ли умрити сам себи смрт давши,
Али ћу живити у сî труд оставши?
Боље је кратак вик тере смрт с почтењем
Нег дуго да чловик замани с живјењем.
Јур видим сî труди да сврхе не имају, 55
Бољезни тер свуди веће т' ми настају.
Не можем трпити, одлож' ми час гњива,
Ако хоћ видити мене теби жива.
Теби ће бит прирок а не час ни дика,
Ако за твој узрок скрати ми смрт вика, 60
А овај од вила слободна остане,
Ни мал час од стрила не ћутив тве ране.
Ка се стећ утврди јак мрамор студени,
Сву т' крипос погрди и пламен огњени,
А за ме не брине ни за мој мари труд, 65
Тач служба да гине, трпи ли то твој суд?«
Тој рекши с бољезни, одвјет ми да ончас
Јак анђел небесни изустив сладак глас:
»Врху свих, мој мили и у свем најдражи,
Јур веће не цвили, грозни плач утажи, 70
Тере се весели: гиздава тај вила
Велми те сад жели, покли те видила.
Ка злати љувен стрил ни прије ћутила
Нер сада тебе дил кроз ки се смамила.
Отајно сва гори, не може трпити, 75
Јурве ју измори, скоро се ћ' смирити.
Тај мани буд мисал, покли сам у наш број,
Срце јој записат на њ ставив биљег мој.
Не згубијем свих сирила и од њих све власти,
I ова још крила с разликом помасти, 80
Како ме ћ' славити неизмјерном радости,
Кад будеш видити ње рајске липости.
Најлише кад било грло јој околиш
Бит (ти) ће примило све што се сад болиш.
Цић тога не служи нехарну госпоју 85
I веће не тужи, јур дај се покоју.
Тако се не сломи ови лук поразни,
I пламен тако ми сасвим не угасни,
Велми ме зло мрзи тач вили нехарни
Мој да се у прси чисти стрил оцкварни! 90
Јур ни за мој злат влас, ни да се још гизда,
Гди кроз те славан глас лети јој до звизда
Кростој, дим, не тужи, јур дај се покоју,
I веће не служи нехарну госпоју.
Гре вриме да те ће с уздахом желити, 95
Ну блажен одвеће нећеш јој моћ бити.«
Рекши ми тој Љубав, ончас ме сан мину,
I остав моћно здрав срце т' ми почину;
Ар онај госпоја, ка ме тач утруди,
Мисал ју сад моја нимало не жуди. 100
По вриме наприда да сам здрав у себи,
Мој Боже, ти ми да, а ино све теби.