Pjesma od kolere god. 1836.
Bog mogući ki stvori nebesa,
Oti svoja ukazat čudesa;
Novu bolest, biča poslat tiše,
Svit nek pozna da umrli biše.
Božja voja oti prama puku 5
Poslat bolest i veliku muku,
Zarad grija i velike sosti,
Za zal izgled i nepravednosti.
Ova struka od Boga spletena,
Za rasutak u Split unešena, 10
Na potribu grajane privela,
U navoju vas je Split uvela.
Sad ostavjan sela i gradove,
Po sven svilu žalosti njiove,
Jer se iman o čen zabaviti, 15
Splita slavna nevoje praviti,
Bog mu šaje glade i nevoje,
Šaje bolest jadne srdoboje,
Ne da rosu na svoja vrimena
Da ne plodu poja ni simena. 20
Šaje šuše i otrovne slane,
Grmjavine, krupe, teške rane;
Istina je što ti ovde kažen,
Dragi brate, jere ti ne lažen.
Bogon brate, i moj kršćanine, 25
Sve li kažen milo do istine,
Većekrat si vidi' uz proliće
Kako rastu sva poja i oviće';
Vidio si, brate, svaku stranu,
Milo poje di ti kaže ranu, 30
Navlaš oni glasić od šenice
I rumeni grozdić od lozice.
Prošetaj se pojen u istinu
I vidićeš bogatu litinu,
I prividi zelene masline 35
Povijene cviton do istine;
Koje cviće biloću otkrije,
Malo da ne sunce pridobije,
Ti se nadaš to blago skupiti.
Svu litinu u kuću uniti; 40
Ali evo magle iznenada,
Il od uši il otrovi pada,
Ili zviri koje prinaudne,
Gadeline otrovi pričudnc;
Većekrat si ti ovo vidio 45
Al se nisi jošće pokorio.
Čuješ Boga a i Svete gore
Sakramente kl ti milost tvore.
Krst Prisveti čuješ prez pristanka,
Post, Mariju, koja mu je majka, 50
Apoštole, Svete i biskupe,
Redovnike Svete Crikve stupe.
Vrag se čudi od takove sosti,
Ni u tebi više pravednosti,
Slidiš višje bluda nečistoga — 55
Daleko si od Isusa tvoga.
Di su krive mire i kamate
Lakomosti tvoje obilate,
Krive kletve i oni dobitak
Priko duše za učinit žitak? 60
Ni brat brata podniti ne more
Nevirluka i slipoće gore!
Jedan brat je zanat pogodio —
Drugi mu ga za manje odnio!
Di su o1a sada urešenja — 65
Di l' veruge zlatne i stečenja?
Siromaj te moli da g' utišiš,
Ti od njega sve daleko bižiš.
Ti si tvrdji nego jedna stina,
Kršćanine ovo je istina; 70
Ovi narod sad po Splitu šeta,
Iskrnjega progoni i smeta.
Bog mogući to podnit ne more,
Šaje Splitu bolest od kolore!
Ne more se izreći nevoja, 75
Slovinski se zove srdoboja.
Sad su tuge, velike žalosti,
Poslušaj me dobro, ter mi prosti,
Toj bolesti ne imade lika,
Ni lićnika, nit je pomoćnika. 80
Oči su se u glavu uvrle,
Žute pine ko da su umrle,
Mota pamet i nije na mistu,
Ni vrimena za ispovid bistru.
Nije trava ka more pomoći, 85
Ni pomasti za tu bolest proći,
Ni melima ki bi obranio,
Nit je pića da bi bol smirio.
Boli glava, vrti u žličici,
Jezik više ne besidi riči, 90
Prood meće i gori i doli,
Grči život od priteške boli.
Kupi grčin pri nevojne tilo,
Kosti lomi, vene rumenilo,
Vodni meso, u čas ga nestane, 95
Vas pocrni i udij izdane!
Ni u Splitu glasa ni pivanja
Nego jauk gorka naricanja;
Plaču jube svoje zarušnike,
Plaču majke prijedine sinke! 100
Plaču seke milu braću svoju,
A kućani poplašeni stoju,
Svak u straju i predanju stoji —
Staro, mlado, svak se sebe boji!
Od nemoći ove prižestoke, 105
Nik' iz Splita bižu na otoke,
Niki bižu gori u planine,
Za uteći od smrtne doline!
Nu slipoće i velike muke!
Ko će uleć sad od Božje ruke? 110
Jer On oće ki nebesa skova
Da te šiba desnica njegova!
Kad vidiše tu žalost spIićani
Svi grajani i svi varošani,
Svele crikve često poodiše, 115
Odvitnike u pomoć zoviše —
Pa se mole Bogu velikomu
Ocu, Sinu i Duvu Svetomu,
Da sačuva Splita bijeloga
Od kolore, biča prislrašnoga. 120
Di si, slavna Majko na Dobromu,
Ti daj zdravje Splitu gradu tvomu!
Sinka moli za tvoje grajane,
Za grajane i za varošane!
Križu sveti, krvava postejo, 125
Svega svita obrana i žejo,
Rajsko cablo i naše ufanje,
Daruj zdravje a ne pomanjkanje!
Di ste sada, tri sveta tilesa,
Kin je kruna gori na nebesa: 130
Dujme, Stašu i Sveti Arniru,
Bran' te Splita za Isusa viru!
Felicijo, sveti mučeniče,
Roko Sveti, slavni odvitniče,
Dajte zdravje a odneste tugu, 135
Potirajle i smaknute kugu!
Di si, jasna zoro i danice,
Od Pojšana spliska vratarice,
Za Split moli sina pridragoga
Da nas čuva biča pristrašnoga! 140
Tvomu Sinku dodijaše grisi,
Radi grija bič nad nami visi;
Opet, Majko, sina tvoga moli,
Radi puka neka bič utoli!
Poslušajte veliki čudesa, 145
Što umoli Krajica Nebesa,
Videć suze Splita čestitoga
Zor utiši biča pristrašnoga!
Na ijadu i osan stotina
I trideset još i šest godina, 150
Dvajestjedan srpnja danak biše
Zmaj kolere zubon ranit tiše.
Na dvadeset i osan istoga
Otvoriše Dujma blaženoga,
Tilo sv«to otvoreno staše 155
Listopada šesnajest bijaše.
Po sve dneve čestiti splićani,
Malo, velo i svi varošani,
Svi jedino staše na pokoru
Za ne pasti u nevoju goru. 160
Moleć svete, čineći zavite
I od srca molbe plemenite;
Rasprša se ta bolest i tuga
Kako pramen srditoga juga.
Kako vosak u vatru postavjen 165
Iskipi se srdoboje plamen,
Ukroti se gnjiv Božje desnice,
A s molenjen Marije Divice.
Po naredbi Pavla nam biskupa
Spliske crikve temejita stupa, 170
Da zapovid sviman namisnikon -
Malin, velin svojin redovnikon:
Da se digne Marija Divica
Od Pojšana Nebeska Krajica,
Sa ostalin krajskin vladaocin, 175
Poglavarin spliskin, bogoslovcin.
Eto slavni danak odrediše,
Listopada sešnajsti teciše,
Biskup dobri na oči suzami
Spliskin pukon puten i s molbami 180
Kako pastir skine tu priliku,
Digne radost, našu priveliku,
Onu zvizdu zord i danicu —
Od Pojšana splisku vrataricu.
Pratu stupi voska izabrana, 185
Glas ugodni zvoni sa svi strana,
Glas rogova, u zvone i žice,
Puten pratu Marijino lice.
Vr'j oltara srično položena,
Prid korabjon od sveca stavjena, 190
I dočin se Divica primila
Korabja se sveta zaklopila.
Tot se časti Divica Prisveta
Bogojubno do mala diteta,
Staro, mlado na molitvi stoji, 195
Božjoj majci ugotit nastoji.
Od šesnajest listopada danka
Na četiri prosinca je vanka;
Majka dojđe na svoje pristoje,
Split radostan i široko poje. 200
Vesele se miri Splita grada,
Prista bolest, nije više jada,
Rasprša se kolera u ništa,
Utrne se ta bolest za ista.
Paval biskup diže tu priliku 205
Na pristoje Divicu veliku,
Onu zvizdu i svitlu danicu
Svega svita rajsku cesaricu.
Zavikaše Tedeun popovi,
A pucaju puške i topovi, 210
Od radosti svak daje zlamenje'
Splita grada zidi i kamenje.
Sad ostavjan poslidnju spomenu
Što podnese Split grad u vrimenu,
Nek pivaju u gori čobani 215
U planinan kad su za ovcami.
I ostavjan spliskomu narodu
Siraj kolore, ježivost i škodu,
Ja mlojavo od Boga stvorenje,
Kratkoumno moje govorenje — 220
Bog da Splitu zđravje i veseje
A po smrti duševno spasenje!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
