Пјесма од колере год. 1836.
Бог могући ки створи небеса,
Оти своја указат чудеса;
Нову болест, бича послат тише,
Свит нек позна да умрли бише.
Божја воја оти прама пуку 5
Послат болест и велику муку,
Зарад грија и велике сости,
За зал изглед и неправедности.
Ова струка од Бога сплетена,
За расутак у Сплит унешена, 10
На потрибу грајане привела,
У навоју вас је Сплит увела.
Сад оставјан села и градове,
По свен свилу жалости њиове,
Јер се иман о чен забавити, 15
Сплита славна невоје правити,
Бог му шаје гладе и невоје,
Шаје болест јадне срдобоје,
Не да росу на своја вримена
Да не плоду поја ни симена. 20
Шаје шуше и отровне слане,
Грмјавине, крупе, тешке ране;
Истина је што ти овде кажен,
Драги брате, јере ти не лажен.
Богон брате, и мој кршћанине, 25
Све ли кажен мило до истине,
Већекрат си види' уз пролиће
Како расту сва поја и овиће';
Видио си, брате, сваку страну,
Мило поје ди ти каже рану, 30
Навлаш они гласић од шенице
I румени гроздић од лозице.
Прошетај се појен у истину
I видићеш богату литину,
I привиди зелене маслине 35
Повијене цвитон до истине;
Које цвиће билоћу открије,
Мало да не сунце придобије,
Ти се надаш то благо скупити.
Сву литину у кућу унити; 40
Али ево магле изненада,
Ил од уши ил отрови пада,
Или звири које принаудне,
Гаделине отрови причуднц;
Већекрат си ти ово видио 45
Ал се ниси јошће покорио.
Чујеш Бога а и Свете горе
Сакраменте кл ти милост творе.
Крст Присвети чујеш през пристанка,
Пост, Марију, која му је мајка, 50
Апоштоле, Свете и бискупе,
Редовнике Свете Црикве ступе.
Враг се чуди од такове сости,
Ни у теби више праведности,
Слидиш вишје блуда нечистога — 55
Далеко си од Исуса твога.
Ди су криве мире и камате
Лакомости твоје обилате,
Криве клетве и они добитак
Прико душе за учинит житак? 60
Ни брат брата поднити не море
Невирлука и слипоће горе!
Један брат је занат погодио —
Други му га за мање однио!
Ди су о1а сада урешења — 65
Ди л' веруге златне и стечења?
Сиромај те моли да г' утишиш,
Ти од њега све далеко бижиш.
Ти си тврдји него једна стина,
Кршћанине ово је истина; 70
Ови народ сад по Сплиту шета,
Искрњега прогони и смета.
Бог могући то поднит не море,
Шаје Сплиту болест од колоре!
Не море се изрећи невоја, 75
Словински се зове срдобоја.
Сад су туге, велике жалости,
Послушај ме добро, тер ми прости,
Тој болести не имаде лика,
Ни лићника, нит је помоћника. 80
Очи су се у главу уврле,
Жуте пине ко да су умрле,
Мота памет и није на мисту,
Ни вримена за исповид бистру.
Није трава ка море помоћи, 85
Ни помасти за ту болест проћи,
Ни мелима ки би обранио,
Нит је пића да би бол смирио.
Боли глава, врти у жличици,
Језик више не бесиди ричи, 90
Проод меће и гори и доли,
Грчи живот од притешке боли.
Купи грчин при невојне тило,
Кости ломи, вене руменило,
Водни месо, у час га нестане, 95
Вас поцрни и удиј издане!
Ни у Сплиту гласа ни пивања
Него јаук горка нарицања;
Плачу јубе своје зарушнике,
Плачу мајке приједине синке! 100
Плачу секе милу браћу своју,
А кућани поплашени стоју,
Свак у страју и предању стоји —
Старо, младо, свак се себе боји!
Од немоћи ове прижестоке, 105
Ник' из Сплита бижу на отоке,
Ники бижу гори у планине,
За утећи од смртне долине!
Ну слипоће и велике муке!
Ко ће улећ сад од Божје руке? 110
Јер Он оће ки небеса скова
Да те шиба десница његова!
Кад видише ту жалост спИићани
Сви грајани и сви варошани,
Свеле црикве често поодише, 115
Одвитнике у помоћ зовише —
Па се моле Богу великому
Оцу, Сину и Дуву Светому,
Да сачува Сплита бијелога
Од колоре, бича прислрашнога. 120
Ди си, славна Мајко на Доброму,
Ти дај здравје Сплиту граду твому!
Синка моли за твоје грајане,
За грајане и за варошане!
Крижу свети, крвава постејо, 125
Свега свита обрана и жејо,
Рајско цабло и наше уфање,
Даруј здравје а не помањкање!
Ди сте сада, три света тилеса,
Кин је круна гори на небеса: 130
Дујме, Сташу и Свети Арниру,
Бран' те Сплита за Исуса виру!
Фелицијо, свети мучениче,
Роко Свети, славни одвитниче,
Дајте здравје а однесте тугу, 135
Потирајле и смакнуте кугу!
Ди си, јасна зоро и данице,
Од Појшана сплиска вратарице,
За Сплит моли сина придрагога
Да нас чува бича пристрашнога! 140
Твому Синку додијаше гриси,
Ради грија бич над нами виси;
Опет, Мајко, сина твога моли,
Ради пука нека бич утоли!
Послушајте велики чудеса, 145
Што умоли Крајица Небеса,
Видећ сузе Сплита честитога
Зор утиши бича пристрашнога!
На ијаду и осан стотина
I тридесет још и шест година, 150
Двајестједан српња данак бише
Змај колере зубон ранит тише.
На двадесет и осан истога
Отворише Дујма блаженога,
Тило св«то отворено сташе 155
Листопада шеснајест бијаше.
По све дневе честити сплићани,
Мало, вело и сви варошани,
Сви једино сташе на покору
За не пасти у невоју гору. 160
Молећ свете, чинећи завите
I од срца молбе племените;
Распрша се та болест и туга
Како прамен срдитога југа.
Како восак у ватру поставјен 165
Искипи се срдобоје пламен,
Укроти се гњив Божје деснице,
А с молењен Марије Дивице.
По наредби Павла нам бискупа
Сплиске црикве темејита ступа, 170
Да заповид свиман намисникон -
Малин, велин својин редовникон:
Да се дигне Марија Дивица
Од Појшана Небеска Крајица,
Са осталин крајскин владаоцин, 175
Поглаварин сплискин, богословцин.
Ето славни данак одредише,
Листопада сешнајсти тецише,
Бискуп добри на очи сузами
Сплискин пукон путен и с молбами 180
Како пастир скине ту прилику,
Дигне радост, нашу привелику,
Ону звизду зорд и даницу —
Од Појшана сплиску вратарицу.
Прату ступи воска изабрана, 185
Глас угодни звони са сви страна,
Глас рогова, у звоне и жице,
Путен прату Маријино лице.
Вр'ј олтара срично положена,
Прид корабјон од свеца ставјена, 190
I дочин се Дивица примила
Корабја се света заклопила.
Тот се части Дивица Присвета
Богојубно до мала дитета,
Старо, младо на молитви стоји, 195
Божјој мајци уготит настоји.
Од шеснајест листопада данка
На четири просинца је ванка;
Мајка дојђе на своје пристоје,
Сплит радостан и широко поје. 200
Веселе се мири Сплита града,
Приста болест, није више јада,
Распрша се колера у ништа,
Утрне се та болест за иста.
Павал бискуп диже ту прилику 205
На пристоје Дивицу велику,
Ону звизду и свитлу даницу
Свега свита рајску цесарицу.
Завикаше Тедеун попови,
А пуцају пушке и топови, 210
Од радости свак даје зламење'
Сплита града зиди и камење.
Сад оставјан послидњу спомену
Што поднесе Сплит град у вримену,
Нек пивају у гори чобани 215
У планинан кад су за овцами.
I оставјан сплискому народу
Сирај колоре, јеживост и шкоду,
Ја млојаво од Бога створење,
Краткоумно моје говорење — 220
Бог да Сплиту зђравје и весеје
А по смрти душевно спасење!
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
