PJESAN 138
Ne mogu, gospoje, ne sdružit' cviljenje,
kad godi na moje pomislim dieljenje;
za sve da ne kažu, nego li samo vam,
kako stvar najdražu koju sad ostavljam;
ter reku: moj druže, ovoj se ne pati, 5
kad tielo od duše bude se dieljati;
smišljaje, ma vilo, er kad se razluči
s dušicom, jaoh, tilo, poslie se ne muči;
a meni u vike grozno jes plakati,
kad rajske tve dike ne budu gledati. 10
Er nigd'jer pod nebi ne nadjoh ja pokoj,
neg samo u tebi na svietu jedinoj.
Mene bi jur muke ljuvene satrle,
neg biele tve ruke hrlo me zagrle.
Nemir me ljuveni nikadar ne pusti, 15
neg celov medeni kad mi daš iz usti.
Jer nigd'jer pod nebi ne nadjoh liek rani,
neg samo u tebi, moj cviete izbrani;
ne poznam radosti na svietu ja ine,
neg tvoje lieposti kad sgledam jedine; 20
gorko me s istoči sunašce ne obsja.
neg rajske tve oči kad sgledam, kruno, ja;
ne mogu odnesti od mene u pogled (?)
ljuvene bolesti i svaku moju zled.
Nije mi stvar draža, kruno ma izbrana, 25
neg ljubav jer naša čista je s svih strana.
Za toj sve radosti, gospoje, i mir moj -
pri tvom(?) mladosti ohodim jedinoj.
Nu misli, tužica je li taj kad bila,
komu se dušica dielila iz tila, 30
kako je(?) sad men'je na ovom dieljenju,
prilike er nije mojemu cviljenju.
Diel'jam se; pridvaga gospoje od" vila,
diel'ja se jednaga i moj duh iztila;
jer ovi žestok evil, jedina gospodje, 35
uzrok bi sada bil, ela meni duh podje;
neg samo er ufam, moj cviete rumeni,
i na sviet taj sam(?) razgovor sad meni,
tvojojzi liepostj, kruno ma od dike,
u svakom milosti er ću t' bit' u vike. 40
Ljubav ti ja našu izvrsnu pridaju,
kako stvar najdražu na pamet imaju (?);
i srce, moj druže, koje ti ostavljam,
ufam se do duše pridano da je vam.
Jer za sve na dalek, gospoje, da ću bit', 45
ne cieni, da ću viek Ijuvezan tvu zabit';
nu se ću smišljati od tebe izbrane,
za sve er ću vriedjati skrovene me rane;
ter mi će bolesti veće bit', kruno, dvaš,
ako mi pomoć ti opeta kn ne daš. 50
Tiem nastoj, kad godi da mi daj lis jedan,
kad ti se prigodi, od tebe bude dan.
Toj l'mi hoćeš dar,poslati na puno,
često mi koju stvar zapovjedj, ma kruno,
neka daj poznat' mož', cviete moj rumeni, 55
u meni je li još tvoj plamen ljuveni;
ki mi će jednaga s životom dogorjet',
gospoje pridraga, toj pravo mogu riet'.
Smišljaje, jaoh, na toj^ grozno ti ja cvilju,
er mi nje moć ino, neg da se odilju; 60
a ne znam, ures tvoj vidim li veće kad,
pridragi druže moj, i ostaj s bogom sad!
