ka, te veli možda je i drukčije bilo.[1] Čini mi se da u potvdu mišljenja, da je ruka postala iz ronka preko o, može poslužiti fakat: što se u Dabru pored redovnoga o mesto jusa čuje i u: kuća, uglenъ, gde se na prvoj reči vidi i samo prelaženje, jer glasi i košča i kuća (vidi u Draganova.)
Poluvokala danas u srpskom jeziku ima samo dijalektički: u Crnoj Gori i okolnom primorju, pa i u Staroj Srbiji, gde se, što je značajno, oba poluvokala čuju: i ь i ъ.[2] Danas se po pravilu ъ u srpskom jeziku ili izbacuje ili nestalnim a zamenjuje. Poluvokal ь u pravedan, mene i stegno (pravьdьnъ, mьne, stьgno) zamenjen je sa e. Inače so obično ni u srpskom ne pravi razlika između ъ i ь.
Staroslovensko ѣ glasi trojako: e, ije, i i. Staroslovensko lъ danas glasi u. Dalje srpski jezik ima meke glasove lj i nj (lj i nj kao grupe ne postoje nikako) i, osobito karakteristične, ć i đ. Ima padeže, nema člana, ima neodređeni način i prilog sadašnjega vremena na ći. U aorisu h se pretvara u s, u množini, ili otpada (dijalektički, u okolini Kruševca i t .d.) Prvo lice množine svršava se na mo. U istočnom govoru dolazi
