ка, те вели можда је и друкчије било.[1] Чини ми се да у потвду мишљења, да је рука постала из ронка преко о, може послужити факат: што се у Дабру поред редовнога о место јуса чује и у: кућа, угленъ, где се на првој речи види и само прелажење, јер гласи и кошча и кућа (види у Драганова.)
Полувокала данас у српском језику има само дијалектички: у Црној Гори и околном приморју, па и у Старој Србији, где се, што је значајно, оба полувокала чују: и ь и ъ.[2] Данас се по правилу ъ у српском језику или избацује или несталним а замењује. Полувокал ь у праведан, мене и стегно (правьдьнъ, мьне, стьгно) замењен је са е. Иначе со обично ни у српском не прави разлика између ъ и ь.
Старословенско ѣ гласи тројако: е, ије, и и. Старословенско лъ данас гласи у. Даље српски језик има меке гласове љ и њ (лј и нј као групе не постоје никако) и, особито карактеристичне, ћ и ђ. Има падеже, нема члана, има неодређени начин и прилог садашњега времена на ћи. У аорису х се претвара у с, у множини, или отпада (дијалектички, у околини Крушевца и т .д.) Прво лице множине свршава се на мо. У источном говору долази
