509. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. U 24. stihu svojim možda grješkom mjesto tvojim.
Omehšaj, Izuse, me srce kameno
* * *
Omehšaj, Izuse, me srce kameno,
molim te u suze, slatka mâ spomeno,
neka ja požalju, požalim neka ja
tvoju smrt ku pralju da za nas ti prija;
da prija ti cić nas i naše ljubezni,
koji smo uzrok vas od tvoje boljezni.
Ter molim još, grozno rasplači svijes moju,
da željno i sozno proplačem smrt tvoju;
pače daj plač tolik, toliko da plaču,
dokli se vaskolik suzami oplaču,
dokli se u suze život moj obrati.
Zač, slatki Izuse, vrime je plakati;
vrime je u jadu da se ja tebe rad
od jada raspadu i skončam ovdi sad,
ali da za te, vaj, oh, umrit da se dam,
neka te takogaj jadovna ne gledam
na križu raspeta, u komu zdravja nî
od glave do peta. Oh, praznos mojih dni,
u koje postavih ufan'je toliko,
a tebe ostavih, me dobro veliko
ko, da nas uzvisi, ostavi nebesa,
sam sebe ponizi. Hod', viđ'te čudesa!
ar veće ja muke ne vim reć, da ni znam,
ner se dat u ruke nedrazim svojim sam,
koji te izbiše i čavli gvozdeni
ka drijevu pribiše, Izuse medeni.
Trnom ti svu glavu ljeposti izbrane
činiše krvavu i ljuto na rane;
jošte ti pokoja ni mrtvu, dim, ne bi,
neka se rič tvoja izvrši u tebi,
ter kopjem prsi tve grozno su proboli.
Kako te srce sve, človiče, ne boli?
kako ti utrobe f žalosteh ne plovu,
misleći tve zlobe i ljubav Hristovu?
Ukaza žalos sve njegovoj bolesti
negoli srce tve, človiče bez svijesti,
ki stojiš tač muče, kamen se mniš va mni.
Kamen'je još puče, a sunce potamni,
zemlja se strese sva za žalos gdi pati
isti sin Božanstva, da naš dug zaplati.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
