Višnji pastijer tankijem prutom
kroti ovčicu duše moje
i vodi je pravijem putom
od prisvete volje svoje.
Ona pušta drume prave
i od milosti slatke paše,
a od grijeha gorke trave
pase piće za najdraže.
Ravnijem poljem on je vodi,
na hridi se ona obrće;
on je zgoni k bistroj vodi,
k mutnoj lokvi ona svrće.
Na mirne je staje nudi,
ona tijekom bježi hrlo
da zajazi glad prihudi
i pakljenom vuku grlo.
O ovčice sasma prika,
kuda si se odpravila?
Čuj glas ki te zove i vika
od pastijera tvoga mila.
Dođi, dođi na tvoj dio
obilnosti ke t' namijeni
i ke ti je pripravio
od vijek vijeka tvoj ljubljeni.
Višnji Bože vjekoviti,
čemu želju tuj goruću
imaš samo za shraniti
ovu dušu pobjeguću?
Čijem je bila odlučena,
zašto li je ti odredi
da kajan'jem sahranjena
bude kad te još uvrijedi?
Ne išti, slaba moja svijesti,
toj otajstvo veliko je,
i, ako se nećeš smesti,
reci: ovako Bog htio je.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
