Вишњи пастијер танкијем прутом
кроти овчицу душе моје
и води је правијем путом
од присвете воље своје.
Она пушта друме праве
и од милости слатке паше,
а од гријеха горке траве
пасе пиће за најдраже.
Равнијем пољем он је води,
на хриди се она обрће;
он је згони к бистрој води,
к мутној локви она сврће.
На мирне је стаје нуди,
она тијеком бјежи хрло
да зајази глад прихуди
и пакљеном вуку грло.
О овчице сасма прика,
куда си се одправила?
Чуј глас ки те зове и вика
од пастијера твога мила.
Дођи, дођи на твој дио
обилности ке т' намијени
и ке ти је приправио
од вијек вијека твој љубљени.
Вишњи Боже вјековити,
чему жељу туј горућу
имаш само за схранити
ову душу побјегућу?
Чијем је била одлучена,
зашто ли је ти одреди
да кајан'јем сахрањена
буде кад те још увриједи?
Не ишти, слаба моја свијести,
тој отајство велико је,
и, ако се нећеш смести,
реци: овако Бог хтио је.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
