O katolicima i katoličkoj crkvi pod Turcima na zemljištu Vojvodine

I

Kad znamo kako su kraljevi ugarski bili moćni i silni i kako su žestoko proganjali nekatolike „neverne, šizmatike i patarene“, onda bi morali misliti, da su u južnoj Ugarskoj pre Turaka živeli sami katolici. U stvari su u Ugarskoj pre dolaska Turaka bilo i pripadnika drugih vera kao i katolika, koji nisu bili Mađari. Bilo je pravoslavnih, starosedelaca i doseljenih Vlaha i Srba kao i Jugoslovena rimokatolika, Šokaca, Bunjevaca, Krašovana i možda pokatoličenih Srba. Zbog neprestanog ratovanja i četovanja na granici narod je sa obe strane užasno stradavao. Turci su bili verski fanatici, koji su ognjem i mačem širili „pravu veru“. Mađari su bili isto tako verski fanatici, koji su samo rimokatoličku veru priznavali kao „vera fides christiana“. Svi su im drugi hrišćani bili jeretici, šizmatici i patareni „in fideles“.

Kad su Turci došli u Evropu i počeli osvajati na Balkanu, pred njih su izišli Mađari kao nepomirljivi neprijatelji. Ali u velikim dobro organiziranim vojnama skoro su uvek bili jači Turci. Turci su naročito mrzili Mađare, jer su se ovi smatrali kao naročito dobri katolici; to svedoči 1431 papa, 1437 sam kralj i 1463 Mlečani.^[1]

Posle katastrofe kod Mohača Mađari su pobegli ispred Turaka na sever. Varoši i gradovi su opustili; Turci su crkve odmah pretvarali u mošeje ili magazine. Borovski kaže da su iz Banata čitava sela mađarska prebegla preko Moriša na sever; a ono malo Mađara što je ostalo behu sami sebi ostavljeni u „moru srpskom“ („a Raczsag tengerében“).^[2] I oni Mađari koji su na silu ostali pod Turcima, morali su begati jer su Tatari i turske podanike pljačkali i ubijali Pojedinci i pojedine porodice pa i čitava sela dizala su se noću pa pregonili svoju marvu i poneli sve što mogu. Vrančić putujući niz Dunav pored Baranje piše kako je sve žalosno i pusto i kako po njivama i vinogradima korov raste. Srbin lađar koji ga je vozio pričao mu je, da je pre Turaka u jednom selu bilo više naroda nego sad u trideset sela, a ima i sasvim pustih sela.^[3]

U to doba tri najveće i najslavnije biskupije sasvim su opustile i dokle god su Turci tu vladali nije smeo Mađar biskup ovamo doći. Čanadska biskupija bila je od 1529 nepopunjena, a kad su Čanad 1552 zauzeli Turci, razbeglo i se katoličko sveštenstvo i plemstvo mađarsko, pa i svi popovi sa sela. Za sto pedeset godina nije postavljen biskup.^[4] Kada je kaločkobački biskup Tomori poginuo kod Mohača, popovi su poubijani i rasterani, katoličke obitelji u ropstvo odvedeni a crkve razrušene i popaljene. Pod teškim jarmom za 170 godina nije bilo u Kaloči biskupa.^[5] Pečujsku dijecezu poselu su Turci 1543. Sva mađarska gospoda, i biskupi i fratri i popovi pobegli su ispred Turaka. Vrančić, titularni biskup, vidio je svoju dijecezu samo 1553 kad je Dunavom išao kao poslanik austrijskog cara u Tursku. U samom Pečuju nije bilo katoličkog popa, samo je nekoliko popova ostalo u malim siromašnim selima, no Turci su i ovima zabranili da idu u mantiji.^[6] Isto tako sremska biskupija koja je za vreme Mađara bila podčinjena katoličkoj dijecezi posle 1521 se ne spominje, jer pod Turcima nije bilo tu biskupa, nego je podpadala pod smederevsku dijecezu.^[7]

Pod Turcima nije smeo ni biskup doći u dijecezu, a upravo nije ni bilo dijeceze. No zato se ipak sominju titularni biskupi, „nominati ili electi“. Car austrijski kao kralj ugarski prisvajao je sebi pravo da imenuje biskupe za dijeceze, koje su postojale pod ugarskom krunom, mada su te dijeceze bile pod Turcima i nisu funkcionirale. Car je još molio papu da potvrdi imenovanog biskupa.^[8] Ovi titularni biskupi nisu nikad smeli ni dolaziti ni u Tursku da obiđu svoju dijecezu. Da bi mogli kao biskupi pristojno živeti oni su sedili u drugoj kakvoj biskupiji u gornjoj Ugarskoj gde su bili kao kanonici tih biskupija i živeli od dobara i prihoda koji su im kao takvim pripadali. Bilo je katkad za jednu biskupiju u Turskoj imenovano po dva biskupa, a jednom za bosansku biskupiju i tri.^[9] Sačuvali su se neki spisi o pobiranju desetka za biskupe pod Turcima, npr. za kaločku dijecezu u Bačkoj iz god. 1543 i 1650. Kako su zapisana velika sela da plaćaju vrlo malen desetak od 3–50 forinata to očigledno ne moše biti desetak, nego je milostinja ili poklon, koji su katolici davali, kad je kakav pop ili fratar tajno kupio od naroda, da Turci neznaju.^[10]

Kad se iz ovih krajeva ispred Turaka razbegalo mađarsko stanovništvo, i plemstvo i sveštenstvo, i varošani i seljaci, onda je bilo dosta pustih plemićskih i crkvenih zemalja, i pustih sela i gradova. Narod koji je ostao bio je malobrojan te nije mogao dati dosta vojnika za orbanu granice, a nije bilo ni dosta seljačkih radenika. Turci su i poturčenjaci dobili spahiluke, i bili gospodari, ali nije bilo dovoljno turskog naroda da vojuje i zemlju obrađuje, a nije bilo dovoljno ni Srba u krajevima severno od Save i Dunava. Turci i poturčenjaci dovodili su ovamo i nove kmetove zemljoradnike, raju srpsku, iz gladnih, brdskih krajeva Srbije, Dalmacije i Bosne. O tome svedoči jedna beleška kaludjera manastira Grbovca gde se kaže, kako su Srbi iz severne Dalmacije, od man. Dragovića, dolazili u Grabovac Kopanj i Kapošvar „posledujušte Turkom svojim spahijam“.^[11] Katona isto tako po grofu Marsigliju tvrdi kako su iz Kaloče pobegli Madjari, pa Turci na njihovo mesto doveli i naselili narod i Srbije i kako su Madjari budući u manjini naučili srpski a zaboravili svoj jezik.^[12] Ja mislim da su već u XVI stoleću dovodili Turci ovamo u Bačku i Bunjevce t. j. posrbljene odnosno pohrvaćene i pokatoličene „Vlahe“ iz dinarskih planina, osobito iz severne Dalmacije. Time je bio još više majoriziran madjarski jezik, i još većma ovladao srpskohrvatski, tako da je pod Turcima glavna masa katolika govorila srpski a mali deo mađarski.

Najviše katolika bilo je u zapadnom Sremu oko Djakova i Vinkovaca, većinom Šokci. Oko Oseka bilo je Madjara kalvina u više sela. Druga masa katolika Madjara i Bošnjaka bila je oko Pečuja; a sa obe strane Dunava u Baranji i Bačkoj većinom Šokci; pokatoličeni Bosanci „jeretici“. U severozapadnoj Bačkoj živili su pored Madjara i Srba većinom Bunjevci koje su Madjari zvali „Dalmatok“. Katolika Madjara bilo je oko Segedina i u severozapadnom Banatu. Šokaca je bilo u Rekašu, u Krašovi, oko Lipe i Radne i oko Šimande severno od Moriša.

Osim toga bili su još katolici dubrovački trgovci po varošima i gradovima. U Sremu se spominju već 1387 „mercatores Ragusini in terra Sirmiensi sedentes“. Pod Turcima se spominju u Beogradu, 1582 u Temišvaru a 1612 u Oseku dubrovačke kolonije.^[13]

II

Svešteničku službu kod katoličkog stanovništva u Vojvodini vršili su franjevci, upravo naši ljudi rodom iz Bosne ili Dalmacije. Katoličke popove i biskupe druge vrste Turci nisu trpili. Franjevci su se ovde odavno odomaćili medju narodom, koji govore srpski i hrvatski zato, što rimska propaganda nije mogla upotrebiti Talijane i Nemce, jer nisu znali sa narodom govoriti. Već 1291 naredjuje papa da dva franciškana iz Dalmaclje, koji znaju pismo i jezik onoga kraja, idu kao inkvizitori u Bosnu.^[14] 1327 papa potvrdjuje franjevcima, „officium inquisitionis“ u Srbiji, Dalmaciji, Hrvatskoj, Bosni i Istri.^[15]

Mnogo više beležaka imamo o njima od 15 veka dalje. 1421 papa dozvoljava bosanskim franjevcima, koji u Ugarskoj na granici Bosne, Raške, Bugarske i Vlaške medju šizmaticima šire katoličku veru i da mogu sagraditi samostan u varoši Kovilj (oppido Kabul) bačke dijeceze.^[15] 1428 potvrdjuje kralj ugarski franjevcima povlastice za mansfire u „Chery, Sebes, Hatsak es Orsava“ dakle u Banatu.^[15] 1433 papa potvrdjuje privilegije bosanskim fratrima da mogu imati samostane (domos) u „Harabkh, Alsan, Chabol, Kovinum, Haran, Orsua, Kowesd, Chery Sebes et Hazach, u zemlji ugarskog kralja, gde su mnogi jeretici i šizmatici.^[15] 1437 po izveštaju Jakova de Marchia Turci su u toku dve godine 16 crkava i samostana franjevačkih porušili i spalili (destrictae et combustae).^[15] 1444 papa nije dozvolio da se franjevci ugarski separiraju od bosanskih, pa je naredio da fra Fabijan Bačvanin (de Bachia) bosanski vikar i negovi naslednici večito (perpetuo) budu inkvizitori u kraljevini Ugarskoj, Bosni, Moldaviji, Bugarskoj, Rasciji i Slavoniji.^[16] 1467 ujedinili su se fratri franjevci Bosne i Dalmacije u jedan vikarijat.^[16] 1514 podelili su fratri provinciju Bosnu na dva vikarijata Bosnu „in Croatia“ , i Bosnu Argentinu.^[16]

Od sviju katolika Turci su još najradje trpeli franjevce jer su sa poturčenjacima mogli razgovarati i jer su neki učili i turski pa su i sa pravim Turcima mogli govoriti.^[17] Osim toga mnogi među njima imali su mnogo prijatelja i rodjaka kako među hrišćanima tako medju Turcima.^[18] Veoma je zanimljivo, kojim su putem sve franjevci tražili protekcije, na pr. fra Bartol Kačić imao je rodjaka eunuha omiljenog kod sultana. Da bi lakše mogli putovati pod Turskoj, da ih besni Turci ne poznadu i ne zlostavljaju morali su nositi bradu i brkove a često putovali preobučeni kao trgovci dubrovački ili zajedno sa trgovcima.^[19]

Pored franjevaca bilo je i fratara Jezuita koji se spominju 1630 u Karansebešu, 1643 u Temišvaru, 1644 u Pečuju,^[20] a po nekima već 1618 u Temišvaru.^[21] Fratri su bili pod strogom disciplinom i morali su raditi onako i ono što je zapovedjeno i naredjeno, no ipak je kadgod bilo nesuglasice i denunciranja i svadja; većinom zato što je svaka pokrajina želila da ima svoje fratre. Tako napr. Zbog kapele u Beogradu prepirali su se trgovci Dubrovčani i trgovci Bošnjaci.^[22]

1573 jedan je kardinal u Rimu u tajnom konzistoriju referisao, da je čuo u Veneciji, kako je neki biskup bosanski dečake hriščane prodavao Turcima. Onda su se savetovali da ne treba postavljati titularne biskupe, koji nemaju ni crkve ni vernih ni prihoda, pa moraju da prose ili da budu podkupljivi. Na to je druge kardinal predložio da svakog biskupa biskupa treba namestiti u jedan samostan, da ne mora tumarati. Jedan je kardinal primetio, da Turci ne volu i ne trpe druge fratre nego samo one, koji su siromasi pa prose.^[23]

Kad je trebalo 1643 parohiju Lipovu (u Banatu) popuniti, denuncirani su neki fratri bosanski, da se malo brinu za veru nego samo za svoju korist, jer neće da se muče nego samo da uživaju, zato ih i nazivaju vagabundi i banditi.^[24] Na Benlića, biskupa beogradskog tužili su se 1668, kako je naredio da parohije mesto uskršnjeg jagnjeta plaćaju u novcu, pa je to oduzimao od siromašnih, koji jedva paroha mogu da ishrane, obustavio je sveto ulje.^[25] Fratri Bosne Argentine 1661 mole papu da naredi biskupima i parosima u Dalmaciji i Slavoniji da hrišćani nesmeju hrišćane kao robove prodavati, niti ih pleniti u njihovim kućama, niti ih ucenjivati sa otkupom (taglie) i dodaju da ni jedna vera (secta) ne čini to, što čine katolici.^[26]

I medju franjevcima bivalo je takvih, koji su se otpadili i od vere i od crkve. Tako dva vizitatora, koji su 1607 išli u Ugarsku preko Dunava u Temišvar, Požegu i Srem, hvale narod kako je pobožan, veran, poslušan ali „u nekim parohijama su fratri franjevci iz Bosne omrznuti jer su raskalašni. Oni se nisu dali vizitirati, nego su vizitatore tužili Turcima da su papini špijoni (spioni del Papa) pa su ih Turci uhvatili i zatvorili i jedva su se oslobodili pomoću trgovaca. Dva fratra, paroha na selu, postali su Turci jedan u Sremu a drugi u Požezi, da slobodnije žive. Oni daju oproštaj greha (indulgenza) na 500 godina onima, koji dodju na njihovu misu.^[27]

Bilo je franjevaca koji su prelazili i na drugu veru. 1640 javljaju iz Turbeta kod Sigeta kako se fra Filip oženio i decu ima, na kalvinski način služi; a u Vaški Georgije Petrović „vazdar scandalosus pijanica i svadljivica, s Turci dan i noć se pajdaši i bratimi i pijanči a s kršćanski se svadja i psuje, pa je tako omražen da narod decu nosi kalvinskim predikatoru na krštenje. Katolici po starom kalendaru božić i vuzem (vuzem = uskrs) drže kako i Vlahi, mrse u poste, ne poste ni petka ni subote, a na svetke posluju, orju i kopaju, i pričešćuju se falatom (zalogajem) kruha kao kalvini i t. d.^[28]

Franjevci su imali mnogo muke i nevolje od luterana i kalvina kojima su Turci povladjivali, jer su im bili manje sumnjivi i opasni nego katolici organizirani iz Rima i upravljani od pape. Luterani i kalvini osećali su se manje progonjeni od Turaka nego od katolika. Fra Jakob od Markije hvastao se 1439 da je istrebio jeretike i šizmatike u južnoj Ugarskoj, ali nije. 1525 doneli su Madjari zakon da se protestanti imaju spaliti ali nisu dospeli da to učine. A kad su se posle propasti kod Mohača razbegali katolički biskupi i popovi, pa ostao narod bez pravih sveštenika, onda su se osmelili. Dolazili su u sela i poučavali narod „pravoj veri“, da služi Hristu a ne papi. Ako je u selu bio ostao kakav naučen katolički pop, luteranu su ga pozvali na „dišput“ u crkvi pred celim narodom. Ako katolički pop nije znao da pokaže u svetom pismu ono što je vernima propovedao da treba da rade, onda je luteran pobedio i kadgod je narod zajedno sa popom prešao u luterane. Tako je bio 1541 „dišput“ sa katoličkim popovima u Valpovu i Vukovaru, a 1551 mogli su se luterani hvaliti da imaju u Baranji sa obe strane Drave 120 crkava.^[29]

I u Banatu se širio protestantizam, jer su ga pomagali i Turci i madjarska gospoda, koja su bila protivnici Habsburgovaca. 1550 držali su reformatori sabor u Jakšićevom dvoru. Srbin Petar Petrović bio je protestant i gonio je nemilostivo katolike. Otimao je od katoličkih popova dobra, popove tvrde vere dao je po licu žigosati usijanim gvoždjem, a na mestu tonzure na glavi dao im je kožu oderati.^[30] Zanimljivo je, da su zavadjenim hrišćanima često morali Turci da sude i da odrede ko ima pravo. Jedan luteran oteo je u crkvi od katoličkog popa svetu euharistiju pa bacio na zemlju i gazio nogama, pa je zato optužen kod Turaka i osudjen na smrt.^[31] Kad su se 1574 dve sekte protestantske u Baranji izmedju sebe svadjaje, pa jedan u dišputu pobedjen na smrt osudjen i obešen, onda su morali ići u Budim da pred vezirom dišputaju. Vez je pronašao da protivnici imaju pravo pa je one druge osudio na smrt zbog ubijstva, ali ih je pustio na otkup.^[31] Kad je tako dišput išao o glavu zvao se „capitalis disputatio“.

Kad su 1640 jezuite hteli u Baranji da zvedu novi kalendar protivili su se tome ne samo protestanti nego i pravi katolici, konservativni seljaci, pa su zahtevali da Turci jezuite silom oteraju. Tada su protivnici jezuita govorili Turcima kako su oni špijoni, da izdaju sve madjarskom kralju, da narod poučavaju kako treba papu da sluša, da veruju tri Boga i t. d. Turci osude jezuite na smrt da budu natakuuti na kolac, ali ih na molbu naroda za veliki otkup oslobode.^[31] Još 1581 tuži se paroh pečujski kako katolička crkva stoji medju jeresima i sektama izmedju Drave i Dunava. „I Turci i neverni arijani nam dosadjuju i gone nas, jer kažu da smo mi idolopoklonici i da tri boga molimo. Moramo da trpimo luterane, pravu kugu crkve katoličke. Svaki dan pronadju što novo protiv nas i svete crkve; a naši gospodari skoče kao lavovi pa hoće da nas prožderu i da nam sve unište“.^[32]

Kako su Turci gonili i mučili fratri imamo još nekoliko beležaka. 1581 piše pečujski paroh da je u dijecezi bilo ranije 300 sveštenika katoličkih a sad su svi rasterani (dispersi) poubijani (occisi), udavljeni (suffocati), a crkve razrušene (diruptis) oltari razoreni (destructi), a ja sam siromah da se jedva hlebom hranim (vis pane saturatus). Naš biskup pečujski nesme da dodje ovamo zbog Turaka, a klerika ima vrlo malo jer nesmeju da dodju zbog Turaka i zbog mnogih hajduka (propter multo grasatores).^[32] 1629 piše fra Pavle Papić kako je u Bačkoj od arijana, luterana, Rascijana i drugih neprijatelja strašno progonjen (grandissimamente parsequitato), a glavni neprijatelj (principal nemico) bio mu je jedan pop luteranski.^[32] Iz jednog izveštaja od 1630 čitamo kako Turci postaju sve gori. Dolazi u samostane pa jedu i piju; a kad podju hoće darove, gde god nadju fratra na putu, tuku ga i svuku mu odelo, pa sa ovima postavljaju konjska ćebeta a neke ubijaju iz puške.^[33] 1631 je neki fra Marko u Požezi dobio 713 batina (bastonete) od baše iz Kanjiže, zato što su bašina dva čoveka bili u samostanu u veče, pa im nije mogao doneti jagnje.^[33] U pismu iz Iloka 1635 javlja se kako su neverni na gvardijana iz Voćina nabedili da je primio ćesarske vojnike, koji su došli da pljačkaju turske zemlje, pa je gvardijan u Iloku pogubljen (decapotato), fratri su onde napustili samostan pa sad idu od sela do sela.^[33]

Iz sela Nemci u Sremu 1635 piše se kako carigradski patrijarh Kiril i šizmatički episkopi pomoću vezira u Budimu gone gvardijane samostana u Našici i dva fratra. Okovani lancem oko vrata i za noge stojali su po najžešćoj zimi oko božića dva meseca u tavnici, vlažnoj i punoj leda, dok ih nije izbavio od smrti lekar vezirov, Dubrovčanin; ali su morali platiti odkup od 2000 talira. Pa sada gvardijan ide ovuda kao tucak i prosi milostinju („va clemosinando a guisa d′ un schiavo“).^[34] Iste 1635 godine piše pop Dum Ivan, da se neće moći održati katolik u Bosni, Slavoniji i Ugarskoj, ako duže potraje gonjenje vezira i patrijarha. „Sadanji vezir ufati nas tri sacerdota i drža nas od mladoga božića do kandalore (2 febr.) na ledu i snegu da nam su spali nokti od prsta od nogu, gvožđe na ruku i na grlu. Dobijali su s ledom vode i po malo kruha crna. Gdi nabijaju na kolje ljude, a druge palicama more, a treće sieku, sve sam potpomagao pred smrt ispoveđu i ponukovao da umru veselo. Nas ne ktiše gubiti, nego naopako konopcem svezali, bijući štrangom po žila pod koljena, i dadosmo što ištu dvije tisuće i petnajst škudi. I sada od Turaka uzimamo na kamatu i zalažemo braću i rodnike. „A popovi i fratri iz Sriema pobjegoše, nama su sve popljenili i malo i golemo“.^[35]

Fratri su vrlo oskudno živili, često nisu imali dosta ni jesti pa to spominju i u pismima. 1581 u Baranji pop pečujski: „pauper vix pane saturatus“. 1628 u Krašovi umiru od gladi jedu korenje od trave i koru od drva.^[35] 1644 dva fratra u Lipi (u Banatu) uhapšeni su i mučeni od Turaka, jer su optuženi da obraćaju ljude u veru katoličku.^[36] 1644 alaj beg sremski obedio je biskupa Jakoba Bonkarpa da je papin špijon (spione del gran Papas die Latini) pa je morao pobeći čak u Dubrovnik.^[36] Biskup beogradski fra Matija Benlić kad je vizitirao 1654 svoju dijecezu zatvoren je u Temišvaru i osuđen na smrt (ad esser decapitato), ali su ga neki Turci poznali te je pušten, kad je platio 400 škuda. Zato mu je određeno da živi u samostanu Velika, pa je opet pošto je opet uhvaćen u Nemcima u Sremu, vezan i tučen jer su Turci mislili, da je špijon.^[37] 1655 javlja biskup bosanski da se za 10 godina zbog neizdržljivog zuluma preko 2000 porodica katolika izselilo iz Bosne i raštrkale po Ugarskoj (e stanno sparse qua e la per l’ Ungaria).^[38]

Fratri franjevci bili su većinom Bosanci i Dalmatinci pa izgleda da su išli samo u mesta gde su živili Šokci i Bunjevci sa kojima su mogli govoriti. Iz samoga Rima su upućivani da idu u mesta gde se „dalmatinski“ govori. Fratri su nosili bradu i brkove, i nisu imali popovske mantije, da ih Turci ne poznaju i da im ne dosađuju, kad putuju. Fratri su učili i turski da bi sigurnije putovali. Izgleda iz svega, da u mađarska sela nisu išli jer nisu znali sa narodom govoriti.^[39] Katona priča o franjevcima segedinskim kako su tajno obavljali službu božiju, kako su živili sakriveni po pustarama i promenuli odelo (ementita etiam veste). Jednom prilikom, ne kaže koje godine, kad su ih neverni Turci tražili onda su „na pustari Ludaš“ fratri zagazili u jednu baru i tamo celi dan bili u vodi do vrata zagnjureni a kad su iz daleka ugledali neprijatelja, zagnjurili su i glavu u vodu, pa su trsku držali u ustima i tako disali, a noću su služili tajno službu božiju.^[40]

Kad su se postavljali biskupi i misionari pazilo se, da to budu čestiti ljudi. U jednoj preporuci 1573 kaže se za jednog fratra čak da je „zakonit sin poštenih roditelja“ a 1582 papa vizitatoru, koji će ići u Dalmaciju, Hercegovinu Bosnu, Hrvatsku, Slavoniju, Srbiju i Ugarsku savetuje da fratri, koji će ga na putu pratiti, budu: primerna života, trezvena ponašanja, savesni, revnosni, poznati kao pošteni (di conosciuta integrita), dosta učeni i dobri predikatori, dostojni da prate biskupa, zrela razuma (di consilio maturo), puni milosti i ljubavi naspram bližnjega, a gotovi da u nuždi i život dadu u službi hristovoj, pa sve da svetle kao luč (che luceant tamquam luminaria) i ujedno opominje da ne bude Turcima sumnjiv da naglasi uvek kako hrišćanska religija nalaže svakome da se pokorava svetovnoj vlasti (obedire a le potesta e principi secolari).^[41]

Što se tiče ranije crkvene organizacije mogli bi reći ovo. Znamo da su mađarske biskupije: pečujska, kaločka, čanadska i sremska pod Turcima postojale samo na papiru, i da su imenovani biskupi Mađari bili samo titularni i da nikad nisu dolazili ovamo među narod pod Turcima, jer Turci nisu te ni biskupe priznavali. Ima traga da su za mađarske biskupe od vernih Mađara kupili tajno priloge npr. 1630 jezuite u Pečuju, ali se odmah i dodaje: kad bi to Turci doznali, da bi svi glave izgubili.^[42] Pod Turcima su za Južnu Ugarsku, Srem, Slavoniju i Baranju podignute nove dve biskupije, po svoj prilici samo za Šokce i Bunjevce, za narod koji je govorio „lingua slavonica, illirica“ ili „dalmata“, zato su i biskupi i parosi bili skoro isključivo fratri franjevci rodom iz Bosne, Dalmacije i Slavonije. – Biskupija smederevska docnije beogradska obuhvatala je Banat, Bačku i Srem i sve krajeve istočno od Dunava, a biskupija bosanska celu Bosnu, tursku Slavoniju i Baranju. Iz početka nije bilo tačno određene granice a posle, kad je car austrijski imenovao i Mađara sremskog biskupa za ovoga nije bilo prave dijeceze. 1430 spadao je pod bisknpiju smederevsku Srem do Drave i Oseka, a Đakovo i samostan Našice, Požega i samostan Velika računali su se u bosansku biskupiju.^[43] 1650 postavljena je granica tako da je parohija Dragotino već pod biskupom beogradskim. 1651 spadao je pod beogradsku dijecezu Luč u Baranji, Budim, Segedin, Čanad, Temišvar, Bečkerek, Denta i Vršac.^[43] Iz 1655 imamo opis i popis bosanske dijeceze kojoj su spadale oko Đakova ove parohije: Selce, Garčin, Dragotina, Gorjani, Vrbica, Berčin, Radkov Potok i Požega.^[43] Iz popisa slavonskih parohija 1660 vidi se da Gorjan, Osek, Ivankovo, Cerna i Morović nisu bile pod beogradskim biskupom.^[43] Po izveštaju beogradskog biskupa iz 1664 osim Temišvara (Banata) i Bačke sa Somborom i ceo istočni Srem je spadao tamo.^[43]

U pismima i izveštajima fratara franjevaca imamo vrlo mnogo dragocenih podataka kako je živio i kako se mučio naš narod pod Turcima. Ima mesta koja se čitaju kao kakav roman, u toliko lepše što je sve to bilo čista istina. Donećemo po nešto u izvodu. 1581 piše paroh pečujski papi, kako katolici između Drave i Dunave bedno žive pod Turcima među jereticima; a kakve nevolje i gonjenja trpe. Luterani svaki dan što god novo izmisle, pa nas ocrne pred Turcima. Moli da opet kad god pošlje biskupa bosanskog, koji kod Turaka može mnogo rečima i delom, jer naš biskup pečujski nesme da dođe od Turaka, a isto tako ni klerici.^[44] 1581 bio je biskup bosanski u Pajzošu na Dunavu u Sremu pa se papi zahvaljuju plebanoši Pajzoša, Ivankova, Morovića, Dragotina, kapelani Tompojevaca, Babske i Gorjana.^[45] 1582 pišu trgovci iz Temišvara kako u svoj zemlji od Dunava do Erdelja ima samo jedan otac fra Dominik Đurđević Dubrovčanin, koji ne prestaje „u predikah i u disputah“ progoniti neprijatelje svete vere. Krstio je jeretičke dece dvana est a juče se jeretik jedan kalvinski javno pred vrati od crkve odrekao „erora“ i bio odrešen prokletstva. Od Srba su lani došle tri žene i jedan čovek.^[46] 1582 katolici između Moriša Kereša tuže se da nemaju popa i da su molili trgovce u Temišvaru, da im oni nađu popa — oca duhovnog i pastira — ali im ovi to nisu mogli učiniti.^[47]

Od sviju izveštaja najlepši je putopis fra Bartolomeja Kačića, Dalmatinca, koji je bio poslan od pape kao misionar u tursku državu, u provincije, gde se naš jezik govori.^[48] Spomenućemo ono, što se tiče fratara i katolika. Meseca novembra fra Kačić u fra Malković krenuli su se na put iz Dubrovnika u društvu sa 14 trgovaca, koji su sobom poveli i jednog oružanog janičara, uglednog Turčina. Fratri su svukli svešteničko odelo te su se obukli kao dubrovački trgovci, kad putuju kroz turske zemlje, jašeći na konjima. Novo odelo je bilo vrlo nezgodno za fratre. Na glavu su metli visok kalpak crvene boje (calpacum rubei coloris), postavljen kožom lisičijom. Imali su haljinu dalmatinsku do kolena i ozgo drugu srbijansku (servianam); do listova postavljenu jagnjećom kožom a sa dugačkim rukavima; na rukama rukavice (chirotecis) sa kožom lisičijom iznutra, vučijom s polja, da im se ne smrznu ruke, dok drže uzde konjske; povrh svega dugačak ogrtač što zovu japunđe (japunge) s kojim se mogu pokriti jahaču noge sa čizmama (cismas) do kolena. Za pokrivanje glave preko kalpaka imali su kukuljice (capucium). Tako obučeni jedva su se mogli popeti na konja.

Svi su bili oružani jataganima i puškama (acinacibus et sclopetis) pa i fratri nevešti oružju, da ih razbojnici (praedones) vidiv sve oružane ne bi smeli napasti. Celi dan su jahali, a u veče su umorni i izmučeni kraj neke razrušene kućice večerali i obučeni spavali pod vedrim nebom, na ćebetu (stragulis) što je svaki sebi poneo. Noć je bila vrlo studena te su ozebli. Zorom usednu na konje i jašeći celi dan, pred veče stignu u selo Gacko (rus Gacko) kući janičarevoj, koji su ukućani izpraznili i udesili za goste. Tu pod krovom dobro su večerali i odmarali se. U obližnoj kući bila je cela porodica domaćinova, sa gospođom, kadunom, čestitom ženom janičara. Kaduna je za većeru pripravila vrlo dobro skuvana i začinjena jela, koja su sluge u velikim tepsijama (patinis) donosili gostima. Napred je išao sin domaćinov obučen u tursko odelo, učtiv mladić po imenu Mehmed, koji je mesto oca i matere sam posluživao goste jelom, bez vina, koje su sami gosti poneli za dugi put iz Dubrovnika (copiam non parvam).

Kiša je padala tri dana i noći, pa su morali tu ostati. Došao je kadija turski (cadia iudex turcicus) da poseti poznate trgovce, i da dobije poklone. Kad su pošli, trgovci su dali kaduni zgodne i lepe poklone (digna et non contemuenda munuscula). Putujući dalje pred veče dodju u karavansaraj kod sela Bahora, te nisu morali ni putnici ni konji noćiti na polju. Što im je trebalo kupili su u obližem selu dosta jeftino (mediocri pretio), drva za ogrev i kuvanje, i sena za konje i za ležanje. u sredi kuće je patos (pavimentum) gde stoje povezani konji, a svuda unaokolo je bedem (murus) pet šaka više od patosa a sedam šaka (palmis) širok do zida kućnog, tako da tu i veći čovek može opružen ležati. U kući je bilo dva kamina u kojima je gorela vatra. Ko pre udje izabere sebi mesto za ležanje. Mesto jastuka (cervical) služi sedlo (ephippro) a kod glave se metne oružje za odbranu. Kad se prvo svi pogledaju koji su ušli u kuću da prenoće mehandžija zatvori vrata i pazi da svi nesmeteno mogu noć mirno i sigurno provesti. Ako ko hoće da izidje pre zore, kuca na vrata i stražar ga pušta, da otide s mirom.

Zorom su nahranili konje jačmom (hordes) a sami se založili hladnim jelom, pa su izišli na planinu Čemerno^[49] snegom pokriveno, gde kadgod putnike žestoka studena bura zamete sitnim snegom, pa se udave (veluti pulvere niveo suffocantur). Na ravnom vrhu planine ima grob gde je zakopan jedan Turčin, koji je poginuo od vetra i mećave (nivium mechiavam). Prešav snegove u veče dodju u karavansaraj Tijentište.^[50] Odatle su otišli u Foču (Foccia) noćili u karavanseraju prešli preko Drine na skeli, na kojoj je Turčin skeledžija (skelegia) prevezao i konjanike i tovarne konje (equi sarcinis onerati, onusti equi). Zatim su noćili na jednoj ravni kraj šume, gde su nakupili veliku gomilu suvih i sirovih drva i naložili vrlo veliku vatru. Spavali su ležeći na ćebetu i sirovim grančicama (jelovine ?) sa nogama okrenutim vatri, a sa druge strane vatre su konji ležali na senu i jeli seno. Dok su fratri mirno spavali straže su obilazile i čuvale ih.

Sutra dan zorom osedlali su i zauzdali konje i pošto napili rakiji (epiphiatis frenatisque equis, sumpta aqua vita) krenuli dalje i prešli Koren (Korrin) planinu koja deli Hercegovinu od Bosne, išli su još četiri dana kroz Bosnu Argentinu, preko Prače, Čelebi Pazara, Podžeplja, Srebrnice, do Drine preko koje predju u smederevski sandžakat. Noćili su u kolebi jednoj u selu Bobor pa drugi dan u karavanseraju kraj Valjeva. Kad su prelazili Kolubaru gazili su konji vodu do trbuha, a zanoćili su u pustom selu u slamom pokrivenoj, drvenoj kući, kroz koju je pirio vetar.^[51]

Peti dan u veče došli su u Beograd u podgradje gde su kod trgovaca katolika Dubrovčana i Bosanaca bili kao gosti na stanu i za stolom (in domum - ad mensam) i ostali dve nedelje, dobro počašćeni. Kad su prošli preko Save u Srem bila je sva ravnica snegom pokrivena i smrznuta, a putovali su na saonicama (sohana seu traha) koja su četiri konja vukla. Došli su do nekih podzemnih stanova (habitationes subterraneas) kojima su se krovovi pušili od dima. Do ognjišta na kome je vatra gorela, silazilo se kao niz neke stepenice, a oko ognjišta beše kao banak gde se grejala cela familija izišav iz podzemnih lagumova izdubljenih u tvrdoj zemlji kao u kamenu, iz soba (cubiculis) u kojima su spavali i danju i noću prebivali, svi domaći i deca sa materama, i putnici gosti. Domaći su bili hrišćani Srblji (Serblii) šizmatici grčke veroispovedi, koji ništa nisu znali nego da su hrišćani. Iz Mitrovice otišli su u neko selo u kući nekoga starca katolika koji je imao više oženjenih sinova sa ženom i decom. Tu su ostali nekoliko dana pa su posle obilazili Morović, Ilaču, Marince, Nimce, Ljubu, Vukovar, Osek, Križevce, Kuzmince, Viljevo, Valpovo, Grigorjance, Ilok, Zemun.

Katolici seljaci živi su odeljeno od Turaka i pravoslavnih. Porušene crkve nisu smeli zidati, nego su gradili crkve od drveta, kad od kadije dobiju pismenu dozvolu, za koju su morali mnogo plaćati. Blizu Nemaca bila je jedna drvena crkva za 14 sela. Katolici su se držali još starog kalendara. Svi su slavili Djurdjev dan i katolici i pravoslavni pa i Turci koji su živili po starom običaju (poturčenjaci). Bilo je i polukatolika (semikatholici) koji su imali oženjenog popa (uxoratus parochus). Seljaci su imali kuće daleko od crkve; oko crkve je obično groblje. Mrtve su ukopavali duboko, da ih kurjaci i psi nemogu odkopati; na grob su metali još panjeve i kamenje. Čelo glave mrtvaca usadili bi drvo, još na dan pogreba po starom običaju. Žene su na grob polagale hleb, jabuke i drugo voće, ali ne za mrtve, nego za žive siromahe, da se pokrepe i mole boga za umrloga. U valjevu je fratar sedio dva meseca i obilazio 14 okolnih sela predikovao protiv luterana. Seljaci su mu donosili pšenične hlebove (triticeos panes) pa metali na oltar i bacali mu bakrene novce (aereos obolos). Kad je pokupio hlebove u vreću bilo je dosta celoj kući za nedelju dana. Žali samo što nije bilo i vina, jer su domaći gasili žedj sa hladnom vodom. U Marincima je na zimi i vetru služio misu pod vedrim nebom, dok je narod na slami i senu klečao. Kadgod se dešava da naidje kakav Turčin obesan ili pijan i bezobrazan te smeta sa namerom da iskamči novaca. U kući paroha u Nimcima došao je na obed i prijatelj Seferbeg; zadovoljjo se sa malo jela ali se opio dobro, tako da su ga sluge morale kući voditi. Od toga bega dobili su fratri posle kola da se odvezu čak do Zemuna.

Fratri su posetili i Asana sandžaka sremskog u Iloku, i odneli mu darove. Dočekao ih sa velikim belim turbanom na glavi sedeći po turski, na ćilimu i crvenom jastuku. Fratre je ponudio da sednu na klupu, pa im je pričao „dalmatinskim“ jezikom kako je pokupio sremske hrišćane, svoje kmetove (colonos) kad su se za vreme panonskog rata razbežali po šumama, bežeći od pljačkaša Tatara, koji nikoga nisu štedili, pa ni turske kmetove. Dozvolio je fratrima da mogu živeti po hristijanskom običaju i da mogu obilaziti i poučavati verne svoje. Ali im je savetovao da se čuvaju dobro janičara, i da s njima ne jedu i ne piju zajedno, jer se pijani janičari svadjaju zlo čine i svojim prijateljima. Nemilo je fratre dirnulo kad su pored nekadanje biskupske palate u Iloku vidili poveliku crkvu punu sena za konje. Krov crkve držai su stubovi debeli kao u vatikanskom hodniku. Ima još beležaka o Vukovaru, o panadjuru u Oseku, o kosedžijama, o razbojnicima i o kućama seljaćkim kako su sakrivene u šumi.^[52] 1622 Simeon Matković Bošnjak misionar u Srbiji, Slavoniji i Ugarskoj pod Turcima, moli da mu se ustupi parohija Bunjevci arhidijeceze Kaločke, sa starim povlasticama (facultatibus).

Katolička misija u Kruševu spominje se prvi put 1628. Pod nju su spadali Temišvar, Karansebeš, Jenopolje, Lipa i Lugoš i tu su sve bili bosanski franjevci. Prvi misionar koji se spominje bio je fra Marko Bandulavić koji se hvalio kako je krstio 180 dece i 6 jeretika, kako je počeo zidati crkvu i kuću, a tuži se da ima staraca od 80 godina, koji se nisu nikad ispovedali, i da nemaju šta jesti, da će umreti od gladi bez pomoći (moriamo di fame), mada im je biskup smederevski obećao dati 50 dukata godišnje. Kaže kako u okolnim mestima nema katoličkog sveštenika pa decu krste vlaški popovi, a kadgod i kalvinski.^[53] Oko 1629 javlja neki anonim kako u Cerni kod Požege ima jedno drvo zvano „Lipa“ u nekoj pustinji, gde se svake prve nedelje posle novog meseca skupljaju mnogi Turci i katolici sa darovima i svećama, pa se klanjaju drvetu i ljube ga kao sveto, jer misle da čini čuda i leči.^[54] 1631 fra Marko Banduvlć vratio se iz kupke (thermas) pa javlja iz Karansebeša o rdjavim običajima naroda pri svadbama koje se drže i u nedopušteno vreme, sa pevanjem i sviranjem u seljačke instrumente sa pijankama (ebrietatibus) i velikim gozbama, a brakovi se lako razrešuju (matrimonia facile dissolvi).^[55]

1634 katolici Sremci iz mesta Ilok, Ljuba, Sot, Berkasovo, Bačinci, Sviloš (Seleus) Kalotinci, Gibarac, Ilidže (Iligge) Paknedin, stari i mladi, muški i žene tuže se na fratre kako su narod napustili u najteće vreme, kad su Tatari pljačkali i pustošili ovaj kraj. Kad su Turci optužili gvardijana iz Voćina da je primio ćesarske soldate koji su došli da pljačkaju tursku zemlju i kad su gvardijana u Iloku pogubili (dekapotato) pa mrtvog na kolac natakli (morto per mezzo im palato), fratri su napustili samostan i razbegli se. Zbog njihovog nemara prešlo je više od 12 porodica na srpsku veru (alii riti Rasciani). Malo ima venčanih a malo krštenih mnoga deca umiru nekrštena, a mnogi starci neispovedjeni, jer nema sveštenika. Narod preti da će preći na drugu veru, kao što su već prešli na srpsku veru katolici u 10 sela i to iz Šuljma, Vel. Remete, Dobrinaca, Kraljevaca, Golubinaca, Rume, Vodjinaca, Mandjelosa i Mitrovice; u svemu više od 200 kuća.^[56] 1650 bilo je katolika: u Karansebešu, Slatini, Tirigovi, Lugošu, Hazagu, Ruski, Lipovi, Kraševu, Sekašu, Oršavi, Čanadu, Lovrinu, Makovi, Siče (Sice), Somboru (banatski), Rekašu, Ferichias, Ostrovu, Zella, Bečkereku.

Oko polovine XVI stoleća imenovao je austrijski car episkope u Bosni na potvrdu. 1634 imenovao je car Ferdinand biskupa bosanskog, papa potvrdio. 1637 isto tako Tomu Mrnjavića, a posle njegove smrti isto tako 1646 trećeg biskupa, koji se 1653 piše savetnik c. kr. veličanstva. 1675 imenuje biskupa sremskog. 1660 sastavlja se popis parohija slavonskih koje treba da podpadnu pod biskupa zagrebačkog. 1661 opet car imenuje biskupa bosanskog i iste godine 1661 Brnjakoviću „povraća“ dobra u Bosni što su Turci oteli.^[57]

Aprila 1664 izvešfava biskup beogradski o pustošenju Tatara po Sremu i Bačkoj i oko Pečuja. U Sremu su tom prilikom bile tri parohije Vinci, Babska i Ljuba opljačkane od Tatara, a katolici su mnogi poubijani i razbegli se. Crkvu u Babskoj su porušili i razgrabili crkvene utvari; ikonu matere božije isekli su na parčad i bacili na zemlju. Paroha su našli kod kuće i kad je hteo begati bucali su na njega (sacttato) ali ga nisu smrtno ranili. Tako su u parohiji Laze našav u jednom selu paroha oteli mu dva konja i utvari (utensoli) nužne za misu. A kad su katolici vikali, odmah su jednoga ubili iz puške, a i na toga su pucali više puta, ali je pogođen samo u rukav od haljine, i nije ozleđen, a da nije pobegao i on bi bio ubijen. – Sa one strane Drave još stoje crkve. Župnici parohije Ižip i Šajka još su tamo ali u velikom strahu. U varoši Pečuju su ubijeni nekoji, jer su jezuiti i hrišćani išli sa banom kada je ovaj opljačkao varoš. U selu Miholjdin (Mihogldin) kod Kaniže služio je fratar paroh misu kad su došli Tatari, pa su ga odma isekli na komade pred oltarom u odeždi (planeta) i opljačkali su celo selo.

Među Savom, Dravom, Dunavom i Tisom je velika mizerija, gonenja, pljačke, nameti, da se jedva može izdržati, i ako tako potraje nestaće mnogo hrišćana. U biskupiji kaločkoj šest franjevaca iz Bosne služe još katolicima ali su u velikoj opasnosti. Sin vojskovođe tatarskog prezimio je ove zime u sred Bačke u Somboru, a siroti katolici morali su izdržavati njega i celu vojsku sa mnogo štete i nevolje, jer su više zahtevali nego što je pravo i dosta. Oktobra prošlog don Luka vikar sremski prebegao je preko Drave u parohiju Ižip, nemogući izdržati zulum vojnika, i tamo je živio u jednoj kući blizu crkve. Jedno veče napadnu ga razbojnici (assassini) odvuku ga u crkvu i tu razgrade sve što je bilo u crkvi, svete utvari i mnoge druge stvari koje su siroti katolici sklonili u crkvu kao na sigurno mesto, i pošto su paroha mnogo zlostavljali nagone ga da klekne pred oltarom da mu glavu odseku; ali se jedan na njega smiluje i izbavi ga. Razbojnici kad su se vraćali iz crkve odmah je njih pet uhvaćeno sa svetim utvarima i odmah su pogubljeni (decaptati), a za malo dana i svi su drugi poubijani (ammazati). To su beleške, koje se odnose na katolike Jugoslovene, koji su ovde stanovali u tursko doba a koje smo mi dosada skupili.

Dr. Rad. Simonović

1. 1431 „Bona eripiunt, filios abducent, multos trucidant, sacerdotes abigunt“ Acta Bosnae 137. – 1436 „Turcos crucis christi persecutores“ 157. – 1463 „Christianos crucidari, in servitutem trachi, indignissima puti“ 254.
2. Borovszky, Temes 336. – Borovszky, Torontal 398.
3. Váradi, Baranya II., 419.
4. Borovszki, Torontal 394–397.
5. Katona, Historia Colocensis ecclesiae (1800) II. 4.
6. Váradi, Baranya II 394–419. Mađarski popovi pre turskog doba nosili su dugačku, crvenu mantiju.
7. Acta Bosnae 357, 431, 438, 466, 480, 486, 491.
8. Acta Bosnae 448. „I veskovi d′ Ungaria, nominati dalla maësta cesarea per le chiese sotto il Turco, non habiano facolta di metter o levar parochi o predicatori sensa la conferma di sua Santita.“ 400. 1657: „Uti rea Hungariae secundum jus patronatus“.
9. Acta Bosnae 430. god. 1640 „questa pluralita di vescovi sara ultima ruina – essendo grand rumore fra i popoli“. Ib., 466. n 1648 „essendo tant anni che la provincia di Bosna mantiene 2 o 3 vescova, comme adesso etc“.
10. Bács-Bodrog vármegye monografia (1096). I. 255–261. Várady Baranya II. 461.
11. Letopis Matice Srpske, 1881. 127, 60.
12. Katona 72. „Postquam Hungari majorem Hungariae partem deseruerunt, Turcae cupientes loca ab Hungaris deserta noris gentibus replese, Serviae incolas convocarunt et collegerunt. — Calocae Hungari rascianicam linguam condidicerunt, patriam autem multi dedidicerunt“.
13. Acta Bosnae 46, 320, 354, 509 i u Beogradu 1664.
14. Acta Bosnae 17. „Literali scientia praediti et regionis idiomatis non ignari“
15. Acta Bosnae 22, 115, 128, 139, 161.
16. Acta Bosnae 184, 260, 307.
17. Acta Bosnae 512. 1665 traže se „vocabularii due Illyrici dui Turcheschi“ da uče, pa da mogu sigurnije putovati.
18. Acta Bosnae 461. 1646 fra Marin iz Požege „ha molti annici e parenti, tanto Christiani quanto Turchi“.
19. Acta Bosnae 358. 1612. „adjutus favore et potentia cujusdam eunuchi sui consanguinei potentissimi apud principem Turcarum Constantinopoli“. 436 „facci serivere lettere bone e calde al S. V. medico di gran Turo.“ 1646. „avorito due padre confessore di sua majesta cisarea“ 461.
20. Acta Bosnae 402, 448, 450.
21. Borovsky, Torontal 398.
22. Acta Bosnae 370, 434 „continue guere frai Ragusini et Bosnesi“.
23. Acta Bosnae 312 „Quendam episcopum Bosnensen pueros christianos Turcis vendidiose“.
24. Acta Bosnae 417. „Gli chiamane vagabondi et quasi bandoti“.
25. Acta Bosnae 513. „Pecuniam pro agno paschali — sacros liquores prohibuerit“.
26. Acta Bosnae 504. 1575. str. 312 priča se, kako je biskup od Duvna u Neapolju oslobodio 500 robova: „Neapolin in libertatem asserunt, multos captivos, Dalmates seu Sclavonos Morlaccos usque ad 500“.
27. Acta Bosnae 390. „Dui di detti Frati parochiani si sono fatti Turchi — per la liberta di vivere — concedono indulgenza di 500 anni a chi vede la messa loro“.
28. Šmičiklas, Oslobodjenje Slavonije 1891. II. 1—2. „licentiatus“ je đak nezapopljen sa dozvolom da može održati službu, krstiti i venčavati Várady 461,
29. Várady, Baranya 443.
30. Borovsky, Temes vármegye 347
31. Várady, Baranya 445, 451, 463.
32. Acta Bosnae 316, 317, 318.
33. Acta Bosnae 392, 405, 417.
34. Acta Bosnae 421 kad Turčinu nije trebao rob, a zarobljeni je bio siroma pa nije mogao platiti odkup, onda je dobio dozvolu da sa lancem oko vrata i noge prosjači, potucajući se od sela do sela, pa kad skupi odkup i odnese, onda se oslobodi. To je tucak, otuda i danas prezime Tucaković.
35. Acta Bosnae 423, 317, 381, 441, 446.
36. Acta Bosnae 451, 455.
37. Acta Bosn. 475, 488, 506. Međutim bilo je i politike u pismima. Za vreme tursko persijskog rata javlja 1584 fra Komulović iz Sofije „novost za sve hrišćane“, kako je Turska stradala i osiromašila usled rata sa Persijom. Odavde do Carigrada piše on dalje, nema Turaka, ne može se videti ni od čuda, ni jedan Turčin koji bi bio sposoban za vojsku; svake godine pogine i umre do sto hiljada. U Carigradu je prošle godine umrlo od kuge dvesta hiljada. U Bosni, Srbiji i Hercegovini isto tako dvesta hiljada. Za ovih osam godina izgubili su Turci milion vojnika. Prošlih meseci stradali su Turci u Persiji pa sad kupe vojsku za Persiju. Jedan sandžak mogao je pre skupiti 3—4000 vojnika u svom sandžakatu, a sad je dobio zapoved da skupi sve što može, i prošao je kroz Sofiju sa 23 vojnika, tako malo, da su se svi uplašili. Sad je zgodna prilika da se hrišćani slože i otmu svetu zemlju i pobodu Hristovi barjak na zidove Carirgadske“. Acta Bosnae 388.
38. Acta Bosnae 479.
39. Bács-Bodrog vármegye monografijaja 1891 II, 170–177.
40. Katona 73. „per deserta latitabant – ementita etiam veste – in praedio Ludas dicto paludi una cum patribus collotenus immersi interdiu manebant, es dum eminus hostem spectarent caput aquis immergebant, indita ori arundine per quam spiritum ducarent“.
41. Acta Bosnae 311, 322, 324.
42. Várady, Baranya II. 461.
43. Acta Bosnae 402, 469, 473, 479, 497, 509-511.
44. Acta Bosnae 316.
45. Acta Bosnae 318.
46. Acta Bosnae 320.
47. Acta Bosnae 336.
48. Acta Bosnae 342-366, per provincias dalmatico idiomate utentes.
49. „Monte Cemerno hoc est venenose“.
50. Sada selo Tjentište u dolini Sutjeske.
51. Casam tecto paleario, parietibus ligneis non bene undique materiatis et constopatis ventoque perviis.
52. Acta Bosnae 342-366.
53. Acta Bosnae 381-2.
54. Acta Bosnae 391.
55. Acta Bosnae 404.
56. Acta Bosnae 418.
57. Acta Bosnae 505, 425, 462, 474, 480, 492, 499, 500.