О католицима и католичкој цркви под Турцима на земљишту Војводине

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

I[уреди]

Кад знамо како су краљеви угарски били моћни и силни и како су жестоко прогањали некатолике „неверне, шизматике и патарене“, онда би морали мислити, да су у јужној Угарској пре Турака живели сами католици. У ствари су у Угарској пре доласка Турака било и припадника других вера као и католика, који нису били Мађари. Било је православних, староседелаца и досељених Влаха и Срба као и Југословена римокатолика, Шокаца, Буњеваца, Крашована и можда покатоличених Срба. Због непрестаног ратовања и четовања на граници народ је са обе стране ужасно страдавао. Турци су били верски фанатици, који су огњем и мачем ширили „праву веру“. Мађари су били исто тако верски фанатици, који су само римокатоличку веру признавали као „вера фидес цхристиана“. Сви су им други хришћани били јеретици, шизматици и патарени „ин фиделес“.

Кад су Турци дошли у Европу и почели освајати на Балкану, пред њих су изишли Мађари као непомирљиви непријатељи. Али у великим добро организираним војнама скоро су увек били јачи Турци. Турци су нарочито мрзили Мађаре, јер су се ови сматрали као нарочито добри католици; то сведочи 1431 папа, 1437 сам краљ и 1463 Млечани.[1]

После катастрофе код Мохача Мађари су побегли испред Турака на север. Вароши и градови су опустили; Турци су цркве одмах претварали у мошеје или магазине. Боровски каже да су из Баната читава села мађарска пребегла преко Мориша на север; а оно мало Мађара што је остало беху сами себи остављени у „мору српском“ („а Рацзсаг тенгерéбен“).[2] I они Мађари који су на силу остали под Турцима, морали су бегати јер су Татари и турске поданике пљачкали и убијали Појединци и поједине породице па и читава села дизала су се ноћу па прегонили своју марву и понели све што могу. Вранчић путујући низ Дунав поред Барање пише како је све жалосно и пусто и како по њивама и виноградима коров расте. Србин лађар који га је возио причао му је, да је пре Турака у једном селу било више народа него сад у тридесет села, а има и сасвим пустих села.[3]

У то доба три највеће и најславније бискупије сасвим су опустиле и докле год су Турци ту владали није смео Мађар бискуп овамо доћи. Чанадска бискупија била је од 1529 непопуњена, а кад су Чанад 1552 заузели Турци, разбегло и се католичко свештенство и племство мађарско, па и сви попови са села. За сто педесет година није постављен бискуп.[4] Када је калочкобачки бискуп Томори погинуо код Мохача, попови су поубијани и растерани, католичке обитељи у ропство одведени а цркве разрушене и попаљене. Под тешким јармом за 170 година није било у Калочи бискупа.[5] Печујску дијецезу поселу су Турци 1543. Сва мађарска господа, и бискупи и фратри и попови побегли су испред Турака. Вранчић, титуларни бискуп, видио је своју дијецезу само 1553 кад је Дунавом ишао као посланик аустријског цара у Турску. У самом Печују није било католичког попа, само је неколико попова остало у малим сиромашним селима, но Турци су и овима забранили да иду у мантији.[6] Исто тако сремска бискупија која је за време Мађара била подчињена католичкој дијецези после 1521 се не спомиње, јер под Турцима није било ту бискупа, него је подпадала под смедеревску дијецезу.[7]

Под Турцима није смео ни бискуп доћи у дијецезу, а управо није ни било дијецезе. Но зато се ипак сомињу титуларни бискупи, „номинати или елецти“. Цар аустријски као краљ угарски присвајао је себи право да именује бискупе за дијецезе, које су постојале под угарском круном, мада су те дијецезе биле под Турцима и нису функционирале. Цар је још молио папу да потврди именованог бискупа.[8] Ови титуларни бискупи нису никад смели ни долазити ни у Турску да обиђу своју дијецезу. Да би могли као бискупи пристојно живети они су седили у другој каквој бискупији у горњој Угарској где су били као каноници тих бискупија и живели од добара и прихода који су им као таквим припадали. Било је каткад за једну бискупију у Турској именовано по два бискупа, а једном за босанску бискупију и три.[9] Сачували су се неки списи о побирању десетка за бискупе под Турцима, нпр. за калочку дијецезу у Бачкој из год. 1543 и 1650. Како су записана велика села да плаћају врло мален десетак од 3–50 форината то очигледно не моше бити десетак, него је милостиња или поклон, који су католици давали, кад је какав поп или фратар тајно купио од народа, да Турци незнају.[10]

Кад се из ових крајева испред Турака разбегало мађарско становништво, и племство и свештенство, и варошани и сељаци, онда је било доста пустих племићских и црквених земаља, и пустих села и градова. Народ који је остао био је малобројан те није могао дати доста војника за орбану границе, а није било ни доста сељачких раденика. Турци су и потурчењаци добили спахилуке, и били господари, али није било довољно турског народа да војује и земљу обрађује, а није било довољно ни Срба у крајевима северно од Саве и Дунава. Турци и потурчењаци доводили су овамо и нове кметове земљораднике, рају српску, из гладних, брдских крајева Србије, Далмације и Босне. О томе сведочи једна белешка калудјера манастира Грбовца где се каже, како су Срби из северне Далмације, од ман. Драговића, долазили у Грабовац Копањ и Капошвар „последујуште Турком својим спахијам“.[11] Катона исто тако по грофу Марсиглију тврди како су из Калоче побегли Мадјари, па Турци на њихово место довели и населили народ и Србије и како су Мадјари будући у мањини научили српски а заборавили свој језик.[12] Ја мислим да су већ у XVI столећу доводили Турци овамо у Бачку и Буњевце т. ј. посрбљене односно похрваћене и покатоличене „Влахе“ из динарских планина, особито из северне Далмације. Тиме је био још више мајоризиран мадјарски језик, и још већма овладао српскохрватски, тако да је под Турцима главна маса католика говорила српски а мали део мађарски.

Највише католика било је у западном Срему око Дјакова и Винковаца, већином Шокци. Око Осека било је Мадјара калвина у више села. Друга маса католика Мадјара и Бошњака била је око Печуја; а са обе стране Дунава у Барањи и Бачкој већином Шокци; покатоличени Босанци „јеретици“. У северозападној Бачкој живили су поред Мадјара и Срба већином Буњевци које су Мадјари звали „Далматок“. Католика Мадјара било је око Сегедина и у северозападном Банату. Шокаца је било у Рекашу, у Крашови, око Липе и Радне и око Шиманде северно од Мориша.

Осим тога били су још католици дубровачки трговци по варошима и градовима. У Срему се спомињу већ 1387 „мерцаторес Рагусини ин терра Сирмиенси седентес“. Под Турцима се спомињу у Београду, 1582 у Темишвару а 1612 у Осеку дубровачке колоније.[13]

II[уреди]

Свештеничку службу код католичког становништва у Војводини вршили су фрањевци, управо наши људи родом из Босне или Далмације. Католичке попове и бискупе друге врсте Турци нису трпили. Фрањевци су се овде одавно одомаћили медју народом, који говоре српски и хрватски зато, што римска пропаганда није могла употребити Талијане и Немце, јер нису знали са народом говорити. Већ 1291 наредјује папа да два францишкана из Далмацље, који знају писмо и језик онога краја, иду као инквизитори у Босну.[14] 1327 папа потврдјује фрањевцима, „оффициум инqуиситионис“ у Србији, Далмацији, Хрватској, Босни и Истри.[15]

Много више бележака имамо о њима од 15 века даље. 1421 папа дозвољава босанским фрањевцима, који у Угарској на граници Босне, Рашке, Бугарске и Влашке медју шизматицима шире католичку веру и да могу саградити самостан у вароши Ковиљ (оппидо Кабул) бачке дијецезе.[15] 1428 потврдјује краљ угарски фрањевцима повластице за мансфире у „Цхерy, Себес, Хатсак ес Орсава“ дакле у Банату.[15] 1433 папа потврдјује привилегије босанским фратрима да могу имати самостане (домос) у „Харабкх, Алсан, Цхабол, Ковинум, Харан, Орсуа, Коwесд, Цхерy Себес ет Хазацх, у земљи угарског краља, где су многи јеретици и шизматици.[15] 1437 по извештају Јакова де Марцхиа Турци су у току две године 16 цркава и самостана фрањевачких порушили и спалили (дестрицтае ет цомбустае).[15] 1444 папа није дозволио да се фрањевци угарски сепарирају од босанских, па је наредио да фра Фабијан Бачванин (де Бацхиа) босански викар и негови наследници вечито (перпетуо) буду инквизитори у краљевини Угарској, Босни, Молдавији, Бугарској, Расцији и Славонији.[16] 1467 ујединили су се фратри фрањевци Босне и Далмације у један викаријат.[16] 1514 поделили су фратри провинцију Босну на два викаријата Босну „ин Цроатиа“ , и Босну Аргентину.[16]

Од свију католика Турци су још најрадје трпели фрањевце јер су са потурчењацима могли разговарати и јер су неки учили и турски па су и са правим Турцима могли говорити.[17] Осим тога многи међу њима имали су много пријатеља и родјака како међу хришћанима тако медју Турцима.[18] Веома је занимљиво, којим су путем све фрањевци тражили протекције, на пр. фра Бартол Качић имао је родјака еунуха омиљеног код султана. Да би лакше могли путовати под Турској, да их бесни Турци не познаду и не злостављају морали су носити браду и бркове а често путовали преобучени као трговци дубровачки или заједно са трговцима.[19]

Поред фрањеваца било је и фратара Језуита који се спомињу 1630 у Карансебешу, 1643 у Темишвару, 1644 у Печују,[20] а по некима већ 1618 у Темишвару.[21] Фратри су били под строгом дисциплином и морали су радити онако и оно што је заповедјено и наредјено, но ипак је кадгод било несугласице и денунцирања и свадја; већином зато што је свака покрајина желила да има своје фратре. Тако напр. Због капеле у Београду препирали су се трговци Дубровчани и трговци Бошњаци.[22]

1573 један је кардинал у Риму у тајном конзисторију реферисао, да је чуо у Венецији, како је неки бискуп босански дечаке хришчане продавао Турцима. Онда су се саветовали да не треба постављати титуларне бискупе, који немају ни цркве ни верних ни прихода, па морају да просе или да буду подкупљиви. На то је друге кардинал предложио да сваког бискупа бискупа треба наместити у један самостан, да не мора тумарати. Један је кардинал приметио, да Турци не волу и не трпе друге фратре него само оне, који су сиромаси па просе.[23]

Кад је требало 1643 парохију Липову (у Банату) попунити, денунцирани су неки фратри босански, да се мало брину за веру него само за своју корист, јер неће да се муче него само да уживају, зато их и називају вагабунди и бандити.[24] На Бенлића, бискупа београдског тужили су се 1668, како је наредио да парохије место ускршњег јагњета плаћају у новцу, па је то одузимао од сиромашних, који једва пароха могу да исхране, обуставио је свето уље.[25] Фратри Босне Аргентине 1661 моле папу да нареди бискупима и паросима у Далмацији и Славонији да хришћани несмеју хришћане као робове продавати, нити их пленити у њиховим кућама, нити их уцењивати са откупом (таглие) и додају да ни једна вера (сецта) не чини то, што чине католици.[26]

I медју фрањевцима бивало је таквих, који су се отпадили и од вере и од цркве. Тако два визитатора, који су 1607 ишли у Угарску преко Дунава у Темишвар, Пожегу и Срем, хвале народ како је побожан, веран, послушан али „у неким парохијама су фратри фрањевци из Босне омрзнути јер су раскалашни. Они се нису дали визитирати, него су визитаторе тужили Турцима да су папини шпијони (спиони дел Папа) па су их Турци ухватили и затворили и једва су се ослободили помоћу трговаца. Два фратра, пароха на селу, постали су Турци један у Срему а други у Пожези, да слободније живе. Они дају опроштај греха (индулгенза) на 500 година онима, који додју на њихову мису.[27]

Било је фрањеваца који су прелазили и на другу веру. 1640 јављају из Турбета код Сигета како се фра Филип оженио и децу има, на калвински начин служи; а у Вашки Георгије Петровић „ваздар сцандалосус пијаница и свадљивица, с Турци дан и ноћ се пајдаши и братими и пијанчи а с кршћански се свадја и псује, па је тако омражен да народ децу носи калвинским предикатору на крштење. Католици по старом календару божић и вузем (вузем = ускрс) држе како и Влахи, мрсе у посте, не посте ни петка ни суботе, а на светке послују, орју и копају, и причешћују се фалатом (залогајем) круха као калвини и т. д.[28]

Фрањевци су имали много муке и невоље од лутерана и калвина којима су Турци повладјивали, јер су им били мање сумњиви и опасни него католици организирани из Рима и управљани од папе. Лутерани и калвини осећали су се мање прогоњени од Турака него од католика. Фра Јакоб од Маркије хвастао се 1439 да је истребио јеретике и шизматике у јужној Угарској, али није. 1525 донели су Мадјари закон да се протестанти имају спалити али нису доспели да то учине. А кад су се после пропасти код Мохача разбегали католички бискупи и попови, па остао народ без правих свештеника, онда су се осмелили. Долазили су у села и поучавали народ „правој вери“, да служи Христу а не папи. Ако је у селу био остао какав научен католички поп, лутерану су га позвали на „дишпут“ у цркви пред целим народом. Ако католички поп није знао да покаже у светом писму оно што је вернима проповедао да треба да раде, онда је лутеран победио и кадгод је народ заједно са попом прешао у лутеране. Тако је био 1541 „дишпут“ са католичким поповима у Валпову и Вуковару, а 1551 могли су се лутерани хвалити да имају у Барањи са обе стране Драве 120 цркава.[29]

I у Банату се ширио протестантизам, јер су га помагали и Турци и мадјарска господа, која су била противници Хабсбурговаца. 1550 држали су реформатори сабор у Јакшићевом двору. Србин Петар Петровић био је протестант и гонио је немилостиво католике. Отимао је од католичких попова добра, попове тврде вере дао је по лицу жигосати усијаним гвождјем, а на месту тонзуре на глави дао им је кожу одерати.[30] Занимљиво је, да су завадјеним хришћанима често морали Турци да суде и да одреде ко има право. Један лутеран отео је у цркви од католичког попа свету еухаристију па бацио на земљу и газио ногама, па је зато оптужен код Турака и осудјен на смрт.[31] Кад су се 1574 две секте протестантске у Барањи измедју себе свадјаје, па један у дишпуту победјен на смрт осудјен и обешен, онда су морали ићи у Будим да пред везиром дишпутају. Вез је пронашао да противници имају право па је оне друге осудио на смрт због убијства, али их је пустио на откуп.[31] Кад је тако дишпут ишао о главу звао се „цапиталис диспутатио“.

Кад су 1640 језуите хтели у Барањи да зведу нови календар противили су се томе не само протестанти него и прави католици, консервативни сељаци, па су захтевали да Турци језуите силом отерају. Тада су противници језуита говорили Турцима како су они шпијони, да издају све мадјарском краљу, да народ поучавају како треба папу да слуша, да верују три Бога и т. д. Турци осуде језуите на смрт да буду натакуути на колац, али их на молбу народа за велики откуп ослободе.[31] Још 1581 тужи се парох печујски како католичка црква стоји медју јересима и сектама измедју Драве и Дунава. „И Турци и неверни аријани нам досадјују и гоне нас, јер кажу да смо ми идолопоклоници и да три бога молимо. Морамо да трпимо лутеране, праву кугу цркве католичке. Сваки дан пронадју што ново против нас и свете цркве; а наши господари скоче као лавови па хоће да нас прождеру и да нам све униште“.[32]

Како су Турци гонили и мучили фратри имамо још неколико бележака. 1581 пише печујски парох да је у дијецези било раније 300 свештеника католичких а сад су сви растерани (дисперси) поубијани (оцциси), удављени (суффоцати), а цркве разрушене (дируптис) олтари разорени (деструцти), а ја сам сиромах да се једва хлебом храним (вис пане сатуратус). Наш бискуп печујски несме да додје овамо због Турака, а клерика има врло мало јер несмеју да додју због Турака и због многих хајдука (проптер мулто грасаторес).[32] 1629 пише фра Павле Папић како је у Бачкој од аријана, лутерана, Расцијана и других непријатеља страшно прогоњен (грандиссимаменте парсеqуитато), а главни непријатељ (принципал немицо) био му је један поп лутерански.[32] Из једног извештаја од 1630 читамо како Турци постају све гори. Долази у самостане па једу и пију; а кад подју хоће дарове, где год надју фратра на путу, туку га и свуку му одело, па са овима постављају коњска ћебета а неке убијају из пушке.[33] 1631 је неки фра Марко у Пожези добио 713 батина (бастонете) од баше из Кањиже, зато што су башина два човека били у самостану у вече, па им није могао донети јагње.[33] У писму из Илока 1635 јавља се како су неверни на гвардијана из Воћина набедили да је примио ћесарске војнике, који су дошли да пљачкају турске земље, па је гвардијан у Илоку погубљен (децапотато), фратри су онде напустили самостан па сад иду од села до села.[33]

Из села Немци у Срему 1635 пише се како цариградски патријарх Кирил и шизматички епископи помоћу везира у Будиму гоне гвардијане самостана у Нашици и два фратра. Оковани ланцем око врата и за ноге стојали су по најжешћој зими око божића два месеца у тавници, влажној и пуној леда, док их није избавио од смрти лекар везиров, Дубровчанин; али су морали платити одкуп од 2000 талира. Па сада гвардијан иде овуда као туцак и проси милостињу („ва цлемосинандо а гуиса д′ ун сцхиаво“).[34] Исте 1635 године пише поп Дум Иван, да се неће моћи одржати католик у Босни, Славонији и Угарској, ако дуже потраје гоњење везира и патријарха. „Садањи везир уфати нас три сацердота и држа нас од младога божића до кандалоре (2 фебр.) на леду и снегу да нам су спали нокти од прста од ногу, гвожђе на руку и на грлу. Добијали су с ледом воде и по мало круха црна. Гди набијају на коље људе, а друге палицама море, а треће сиеку, све сам потпомагао пред смрт исповеђу и понуковао да умру весело. Нас не ктише губити, него наопако конопцем свезали, бијући штрангом по жила под кољена, и дадосмо што ишту двије тисуће и петнајст шкуди. I сада од Турака узимамо на камату и залажемо браћу и роднике. „А попови и фратри из Сриема побјегоше, нама су све попљенили и мало и големо“.[35]

Фратри су врло оскудно живили, често нису имали доста ни јести па то спомињу и у писмима. 1581 у Барањи поп печујски: „паупер виx пане сатуратус“. 1628 у Крашови умиру од глади једу корење од траве и кору од дрва.[35] 1644 два фратра у Липи (у Банату) ухапшени су и мучени од Турака, јер су оптужени да обраћају људе у веру католичку.[36] 1644 алај бег сремски обедио је бискупа Јакоба Бонкарпа да је папин шпијон (спионе дел гран Папас дие Латини) па је морао побећи чак у Дубровник.[36] Бискуп београдски фра Матија Бенлић кад је визитирао 1654 своју дијецезу затворен је у Темишвару и осуђен на смрт (ад ессер децапитато), али су га неки Турци познали те је пуштен, кад је платио 400 шкуда. Зато му је одређено да живи у самостану Велика, па је опет пошто је опет ухваћен у Немцима у Срему, везан и тучен јер су Турци мислили, да је шпијон.[37] 1655 јавља бискуп босански да се за 10 година због неиздржљивог зулума преко 2000 породица католика изселило из Босне и раштркале по Угарској (е станно спарсе qуа е ла пер л’ Унгариа).[38]

Фратри фрањевци били су већином Босанци и Далматинци па изгледа да су ишли само у места где су живили Шокци и Буњевци са којима су могли говорити. Из самога Рима су упућивани да иду у места где се „далматински“ говори. Фратри су носили браду и бркове, и нису имали поповске мантије, да их Турци не познају и да им не досађују, кад путују. Фратри су учили и турски да би сигурније путовали. Изгледа из свега, да у мађарска села нису ишли јер нису знали са народом говорити.[39] Катона прича о фрањевцима сегединским како су тајно обављали службу божију, како су живили сакривени по пустарама и променули одело (ементита етиам весте). Једном приликом, не каже које године, кад су их неверни Турци тражили онда су „на пустари Лудаш“ фратри загазили у једну бару и тамо цели дан били у води до врата загњурени а кад су из далека угледали непријатеља, загњурили су и главу у воду, па су трску држали у устима и тако дисали, а ноћу су служили тајно службу божију.[40]

Кад су се постављали бискупи и мисионари пазило се, да то буду честити људи. У једној препоруци 1573 каже се за једног фратра чак да је „законит син поштених родитеља“ а 1582 папа визитатору, који ће ићи у Далмацију, Херцеговину Босну, Хрватску, Славонију, Србију и Угарску саветује да фратри, који ће га на путу пратити, буду: примерна живота, трезвена понашања, савесни, ревносни, познати као поштени (ди цоносциута интегрита), доста учени и добри предикатори, достојни да прате бискупа, зрела разума (ди цонсилио матуро), пуни милости и љубави наспрам ближњега, а готови да у нужди и живот даду у служби христовој, па све да светле као луч (цхе луцеант тамqуам луминариа) и уједно опомиње да не буде Турцима сумњив да нагласи увек како хришћанска религија налаже свакоме да се покорава световној власти (обедире а ле потеста е принципи сецолари).[41]

Што се тиче раније црквене организације могли би рећи ово. Знамо да су мађарске бискупије: печујска, калочка, чанадска и сремска под Турцима постојале само на папиру, и да су именовани бискупи Мађари били само титуларни и да никад нису долазили овамо међу народ под Турцима, јер Турци нису те ни бискупе признавали. Има трага да су за мађарске бискупе од верних Мађара купили тајно прилоге нпр. 1630 језуите у Печују, али се одмах и додаје: кад би то Турци дознали, да би сви главе изгубили.[42] Под Турцима су за Јужну Угарску, Срем, Славонију и Барању подигнуте нове две бискупије, по свој прилици само за Шокце и Буњевце, за народ који је говорио „лингуа славоница, иллирица“ или „далмата“, зато су и бискупи и пароси били скоро искључиво фратри фрањевци родом из Босне, Далмације и Славоније. – Бискупија смедеревска доцније београдска обухватала је Банат, Бачку и Срем и све крајеве источно од Дунава, а бискупија босанска целу Босну, турску Славонију и Барању. Из почетка није било тачно одређене границе а после, кад је цар аустријски именовао и Мађара сремског бискупа за овога није било праве дијецезе. 1430 спадао је под бискнпију смедеревску Срем до Драве и Осека, а Ђаково и самостан Нашице, Пожега и самостан Велика рачунали су се у босанску бискупију.[43] 1650 постављена је граница тако да је парохија Драготино већ под бискупом београдским. 1651 спадао је под београдску дијецезу Луч у Барањи, Будим, Сегедин, Чанад, Темишвар, Бечкерек, Дента и Вршац.[43] Из 1655 имамо опис и попис босанске дијецезе којој су спадале око Ђакова ове парохије: Селце, Гарчин, Драготина, Горјани, Врбица, Берчин, Радков Поток и Пожега.[43] Из пописа славонских парохија 1660 види се да Горјан, Осек, Иванково, Церна и Моровић нису биле под београдским бискупом.[43] По извештају београдског бискупа из 1664 осим Темишвара (Баната) и Бачке са Сомбором и цео источни Срем је спадао тамо.[43]

У писмима и извештајима фратара фрањеваца имамо врло много драгоцених података како је живио и како се мучио наш народ под Турцима. Има места која се читају као какав роман, у толико лепше што је све то било чиста истина. Донећемо по нешто у изводу. 1581 пише парох печујски папи, како католици између Драве и Дунаве бедно живе под Турцима међу јеретицима; а какве невоље и гоњења трпе. Лутерани сваки дан што год ново измисле, па нас оцрне пред Турцима. Моли да опет кад год пошље бискупа босанског, који код Турака може много речима и делом, јер наш бискуп печујски несме да дође од Турака, а исто тако ни клерици.[44] 1581 био је бискуп босански у Пајзошу на Дунаву у Срему па се папи захваљују плебаноши Пајзоша, Иванкова, Моровића, Драготина, капелани Томпојеваца, Бабске и Горјана.[45] 1582 пишу трговци из Темишвара како у свој земљи од Дунава до Ердеља има само један отац фра Доминик Ђурђевић Дубровчанин, који не престаје „у предиках и у диспутах“ прогонити непријатеље свете вере. Крстио је јеретичке деце двана ест а јуче се јеретик један калвински јавно пред врати од цркве одрекао „ерора“ и био одрешен проклетства. Од Срба су лани дошле три жене и један човек.[46] 1582 католици између Мориша Кереша туже се да немају попа и да су молили трговце у Темишвару, да им они нађу попа — оца духовног и пастира — али им ови то нису могли учинити.[47]

Од свију извештаја најлепши је путопис фра Бартоломеја Качића, Далматинца, који је био послан од папе као мисионар у турску државу, у провинције, где се наш језик говори.[48] Споменућемо оно, што се тиче фратара и католика. Месеца новембра фра Качић у фра Малковић кренули су се на пут из Дубровника у друштву са 14 трговаца, који су собом повели и једног оружаног јаничара, угледног Турчина. Фратри су свукли свештеничко одело те су се обукли као дубровачки трговци, кад путују кроз турске земље, јашећи на коњима. Ново одело је било врло незгодно за фратре. На главу су метли висок калпак црвене боје (цалпацум рубеи цолорис), постављен кожом лисичијом. Имали су хаљину далматинску до колена и озго другу србијанску (сервианам); до листова постављену јагњећом кожом а са дугачким рукавима; на рукама рукавице (цхиротецис) са кожом лисичијом изнутра, вучијом с поља, да им се не смрзну руке, док држе узде коњске; поврх свега дугачак огртач што зову јапунђе (јапунге) с којим се могу покрити јахачу ноге са чизмама (цисмас) до колена. За покривање главе преко калпака имали су кукуљице (цапуциум). Тако обучени једва су се могли попети на коња.

Сви су били оружани јатаганима и пушкама (ацинацибус ет сцлопетис) па и фратри невешти оружју, да их разбојници (праедонес) видив све оружане не би смели напасти. Цели дан су јахали, а у вече су уморни и измучени крај неке разрушене кућице вечерали и обучени спавали под ведрим небом, на ћебету (страгулис) што је сваки себи понео. Ноћ је била врло студена те су озебли. Зором уседну на коње и јашећи цели дан, пред вече стигну у село Гацко (рус Гацко) кући јаничаревој, који су укућани изпразнили и удесили за госте. Ту под кровом добро су вечерали и одмарали се. У оближној кући била је цела породица домаћинова, са госпођом, кадуном, честитом женом јаничара. Кадуна је за већеру приправила врло добро скувана и зачињена јела, која су слуге у великим тепсијама (патинис) доносили гостима. Напред је ишао син домаћинов обучен у турско одело, учтив младић по имену Мехмед, који је место оца и матере сам послуживао госте јелом, без вина, које су сами гости понели за дуги пут из Дубровника (цопиам нон парвам).

Киша је падала три дана и ноћи, па су морали ту остати. Дошао је кадија турски (цадиа иудеx турцицус) да посети познате трговце, и да добије поклоне. Кад су пошли, трговци су дали кадуни згодне и лепе поклоне (дигна ет нон цонтемуенда мунусцула). Путујући даље пред вече додју у каравансарај код села Бахора, те нису морали ни путници ни коњи ноћити на пољу. Што им је требало купили су у оближем селу доста јефтино (медиоцри претио), дрва за огрев и кување, и сена за коње и за лежање. у среди куће је патос (павиментум) где стоје повезани коњи, а свуда унаоколо је бедем (мурус) пет шака више од патоса а седам шака (палмис) широк до зида кућног, тако да ту и већи човек може опружен лежати. У кући је било два камина у којима је горела ватра. Ко пре удје изабере себи место за лежање. Место јастука (цервицал) служи седло (епхиппро) а код главе се метне оружје за одбрану. Кад се прво сви погледају који су ушли у кућу да преноће механџија затвори врата и пази да сви несметено могу ноћ мирно и сигурно провести. Ако ко хоће да изидје пре зоре, куца на врата и стражар га пушта, да отиде с миром.

Зором су нахранили коње јачмом (хордес) а сами се заложили хладним јелом, па су изишли на планину Чемерно[49] снегом покривено, где кадгод путнике жестока студена бура замете ситним снегом, па се удаве (велути пулвере нивео суффоцантур). На равном врху планине има гроб где је закопан један Турчин, који је погинуо од ветра и мећаве (нивиум мецхиавам). Прешав снегове у вече додју у каравансарај Тијентиште.[50] Одатле су отишли у Фочу (Фоцциа) ноћили у каравансерају прешли преко Дрине на скели, на којој је Турчин скелеџија (скелегиа) превезао и коњанике и товарне коње (еqуи сарцинис онерати, онусти еqуи). Затим су ноћили на једној равни крај шуме, где су накупили велику гомилу сувих и сирових дрва и наложили врло велику ватру. Спавали су лежећи на ћебету и сировим гранчицама (јеловине ?) са ногама окренутим ватри, а са друге стране ватре су коњи лежали на сену и јели сено. Док су фратри мирно спавали страже су обилазиле и чувале их.

Сутра дан зором оседлали су и зауздали коње и пошто напили ракији (епипхиатис френатисqуе еqуис, сумпта аqуа вита) кренули даље и прешли Корен (Коррин) планину која дели Херцеговину од Босне, ишли су још четири дана кроз Босну Аргентину, преко Праче, Челеби Пазара, Поџепља, Сребрнице, до Дрине преко које предју у смедеревски санџакат. Ноћили су у колеби једној у селу Бобор па други дан у каравансерају крај Ваљева. Кад су прелазили Колубару газили су коњи воду до трбуха, а заноћили су у пустом селу у сламом покривеној, дрвеној кући, кроз коју је пирио ветар.[51]

Пети дан у вече дошли су у Београд у подградје где су код трговаца католика Дубровчана и Босанаца били као гости на стану и за столом (ин домум - ад менсам) и остали две недеље, добро почашћени. Кад су прошли преко Саве у Срем била је сва равница снегом покривена и смрзнута, а путовали су на саоницама (сохана сеу траха) која су четири коња вукла. Дошли су до неких подземних станова (хабитатионес субтерранеас) којима су се кровови пушили од дима. До огњишта на коме је ватра горела, силазило се као низ неке степенице, а око огњишта беше као банак где се грејала цела фамилија изишав из подземних лагумова издубљених у тврдој земљи као у камену, из соба (цубицулис) у којима су спавали и дању и ноћу пребивали, сви домаћи и деца са матерама, и путници гости. Домаћи су били хришћани Србљи (Серблии) шизматици грчке вероисповеди, који ништа нису знали него да су хришћани. Из Митровице отишли су у неко село у кући некога старца католика који је имао више ожењених синова са женом и децом. Ту су остали неколико дана па су после обилазили Моровић, Илачу, Маринце, Нимце, Љубу, Вуковар, Осек, Крижевце, Кузминце, Виљево, Валпово, Григорјанце, Илок, Земун.

Католици сељаци живи су одељено од Турака и православних. Порушене цркве нису смели зидати, него су градили цркве од дрвета, кад од кадије добију писмену дозволу, за коју су морали много плаћати. Близу Немаца била је једна дрвена црква за 14 села. Католици су се држали још старог календара. Сви су славили Дјурдјев дан и католици и православни па и Турци који су живили по старом обичају (потурчењаци). Било је и полукатолика (семикатхолици) који су имали ожењеног попа (уxоратус пароцхус). Сељаци су имали куће далеко од цркве; око цркве је обично гробље. Мртве су укопавали дубоко, да их курјаци и пси немогу одкопати; на гроб су метали још пањеве и камење. Чело главе мртваца усадили би дрво, још на дан погреба по старом обичају. Жене су на гроб полагале хлеб, јабуке и друго воће, али не за мртве, него за живе сиромахе, да се покрепе и моле бога за умрлога. У ваљеву је фратар седио два месеца и обилазио 14 околних села предиковао против лутерана. Сељаци су му доносили пшеничне хлебове (тритицеос панес) па метали на олтар и бацали му бакрене новце (аереос оболос). Кад је покупио хлебове у врећу било је доста целој кући за недељу дана. Жали само што није било и вина, јер су домаћи гасили жедј са хладном водом. У Маринцима је на зими и ветру служио мису под ведрим небом, док је народ на слами и сену клечао. Кадгод се дешава да наидје какав Турчин обесан или пијан и безобразан те смета са намером да искамчи новаца. У кући пароха у Нимцима дошао је на обед и пријатељ Сефербег; задовољјо се са мало јела али се опио добро, тако да су га слуге морале кући водити. Од тога бега добили су фратри после кола да се одвезу чак до Земуна.

Фратри су посетили и Асана санџака сремског у Илоку, и однели му дарове. Дочекао их са великим белим турбаном на глави седећи по турски, на ћилиму и црвеном јастуку. Фратре је понудио да седну на клупу, па им је причао „далматинским“ језиком како је покупио сремске хришћане, своје кметове (цолонос) кад су се за време панонског рата разбежали по шумама, бежећи од пљачкаша Татара, који никога нису штедили, па ни турске кметове. Дозволио је фратрима да могу живети по христијанском обичају и да могу обилазити и поучавати верне своје. Али им је саветовао да се чувају добро јаничара, и да с њима не једу и не пију заједно, јер се пијани јаничари свадјају зло чине и својим пријатељима. Немило је фратре дирнуло кад су поред некадање бискупске палате у Илоку видили повелику цркву пуну сена за коње. Кров цркве држаи су стубови дебели као у ватиканском ходнику. Има још бележака о Вуковару, о панадјуру у Осеку, о косеџијама, о разбојницима и о кућама сељаћким како су сакривене у шуми.[52] 1622 Симеон Матковић Бошњак мисионар у Србији, Славонији и Угарској под Турцима, моли да му се уступи парохија Буњевци архидијецезе Калочке, са старим повластицама (фацултатибус).

Католичка мисија у Крушеву спомиње се први пут 1628. Под њу су спадали Темишвар, Карансебеш, Јенопоље, Липа и Лугош и ту су све били босански фрањевци. Први мисионар који се спомиње био је фра Марко Бандулавић који се хвалио како је крстио 180 деце и 6 јеретика, како је почео зидати цркву и кућу, а тужи се да има стараца од 80 година, који се нису никад исповедали, и да немају шта јести, да ће умрети од глади без помоћи (мориамо ди фаме), мада им је бискуп смедеревски обећао дати 50 дуката годишње. Каже како у околним местима нема католичког свештеника па децу крсте влашки попови, а кадгод и калвински.[53] Око 1629 јавља неки аноним како у Церни код Пожеге има једно дрво звано „Липа“ у некој пустињи, где се сваке прве недеље после новог месеца скупљају многи Турци и католици са даровима и свећама, па се клањају дрвету и љубе га као свето, јер мисле да чини чуда и лечи.[54] 1631 фра Марко Бандувлћ вратио се из купке (тхермас) па јавља из Карансебеша о рдјавим обичајима народа при свадбама које се држе и у недопуштено време, са певањем и свирањем у сељачке инструменте са пијанкама (ебриетатибус) и великим гозбама, а бракови се лако разрешују (матримониа фациле диссолви).[55]

1634 католици Сремци из места Илок, Љуба, Сот, Беркасово, Бачинци, Свилош (Селеус) Калотинци, Гибарац, Илиџе (Илигге) Пакнедин, стари и млади, мушки и жене туже се на фратре како су народ напустили у најтеће време, кад су Татари пљачкали и пустошили овај крај. Кад су Турци оптужили гвардијана из Воћина да је примио ћесарске солдате који су дошли да пљачкају турску земљу и кад су гвардијана у Илоку погубили (декапотато) па мртвог на колац натакли (морто пер меззо им палато), фратри су напустили самостан и разбегли се. Због њиховог немара прешло је више од 12 породица на српску веру (алии рити Расциани). Мало има венчаних а мало крштених многа деца умиру некрштена, а многи старци неисповедјени, јер нема свештеника. Народ прети да ће прећи на другу веру, као што су већ прешли на српску веру католици у 10 села и то из Шуљма, Вел. Ремете, Добринаца, Краљеваца, Голубинаца, Руме, Водјинаца, Мандјелоса и Митровице; у свему више од 200 кућа.[56] 1650 било је католика: у Карансебешу, Слатини, Тиригови, Лугошу, Хазагу, Руски, Липови, Крашеву, Секашу, Оршави, Чанаду, Ловрину, Макови, Сиче (Сице), Сомбору (банатски), Рекашу, Ферицхиас, Острову, Зелла, Бечкереку.

Око половине XVI столећа именовао је аустријски цар епископе у Босни на потврду. 1634 именовао је цар Фердинанд бискупа босанског, папа потврдио. 1637 исто тако Тому Мрњавића, а после његове смрти исто тако 1646 трећег бискупа, који се 1653 пише саветник ц. кр. величанства. 1675 именује бискупа сремског. 1660 саставља се попис парохија славонских које треба да подпадну под бискупа загребачког. 1661 опет цар именује бискупа босанског и исте године 1661 Брњаковићу „повраћа“ добра у Босни што су Турци отели.[57]

Априла 1664 извешфава бискуп београдски о пустошењу Татара по Срему и Бачкој и око Печуја. У Срему су том приликом биле три парохије Винци, Бабска и Љуба опљачкане од Татара, а католици су многи поубијани и разбегли се. Цркву у Бабској су порушили и разграбили црквене утвари; икону матере божије исекли су на парчад и бацили на земљу. Пароха су нашли код куће и кад је хтео бегати буцали су на њега (сацттато) али га нису смртно ранили. Тако су у парохији Лазе нашав у једном селу пароха отели му два коња и утвари (утенсоли) нужне за мису. А кад су католици викали, одмах су једнога убили из пушке, а и на тога су пуцали више пута, али је погођен само у рукав од хаљине, и није озлеђен, а да није побегао и он би био убијен. – Са оне стране Драве још стоје цркве. Жупници парохије Ижип и Шајка још су тамо али у великом страху. У вароши Печују су убијени некоји, јер су језуити и хришћани ишли са баном када је овај опљачкао варош. У селу Михољдин (Михоглдин) код Каниже служио је фратар парох мису кад су дошли Татари, па су га одма исекли на комаде пред олтаром у одежди (планета) и опљачкали су цело село.

Међу Савом, Дравом, Дунавом и Тисом је велика мизерија, гонења, пљачке, намети, да се једва може издржати, и ако тако потраје нестаће много хришћана. У бискупији калочкој шест фрањеваца из Босне служе још католицима али су у великој опасности. Син војсковође татарског презимио је ове зиме у сред Бачке у Сомбору, а сироти католици морали су издржавати њега и целу војску са много штете и невоље, јер су више захтевали него што је право и доста. Октобра прошлог дон Лука викар сремски пребегао је преко Драве у парохију Ижип, немогући издржати зулум војника, и тамо је живио у једној кући близу цркве. Једно вече нападну га разбојници (ассассини) одвуку га у цркву и ту разграде све што је било у цркви, свете утвари и многе друге ствари које су сироти католици склонили у цркву као на сигурно место, и пошто су пароха много злостављали нагоне га да клекне пред олтаром да му главу одсеку; али се један на њега смилује и избави га. Разбојници кад су се враћали из цркве одмах је њих пет ухваћено са светим утварима и одмах су погубљени (децаптати), а за мало дана и сви су други поубијани (аммазати). То су белешке, које се односе на католике Југословене, који су овде становали у турско доба а које смо ми досада скупили.

Др. Рад. Симоновић

  1. 1431 „Бона ерипиунт, филиос абдуцент, мултос труцидант, сацердотес абигунт“ Ацта Боснае 137. – 1436 „Турцос цруцис цхристи персецуторес“ 157. – 1463 „Цхристианос цруцидари, ин сервитутем трацхи, индигниссима пути“ 254.
  2. Боровсзкy, Темес 336. – Боровсзкy, Торонтал 398.
  3. Вáради, Баранyа II., 419.
  4. Боровсзки, Торонтал 394–397.
  5. Катона, Хисториа Цолоценсис еццлесиае (1800) II. 4.
  6. Вáради, Баранyа II 394–419. Мађарски попови пре турског доба носили су дугачку, црвену мантију.
  7. Ацта Боснае 357, 431, 438, 466, 480, 486, 491.
  8. Ацта Боснае 448. „И вескови д′ Унгариа, номинати далла маëста цесареа пер ле цхиесе сотто ил Турцо, нон хабиано фацолта ди меттер о левар пароцхи о предицатори сенса ла цонферма ди суа Сантита.“ 400. 1657: „Ути реа Хунгариае сецундум јус патронатус“.
  9. Ацта Боснае 430. год. 1640 „qуеста плуралита ди весцови сара ултима руина – ессендо гранд руморе фра и пополи“. Иб., 466. н 1648 „ессендо тант анни цхе ла провинциа ди Босна мантиене 2 о 3 весцова, цомме адессо етц“.
  10. Бáцс-Бодрог вáрмегyе монографиа (1096). I. 255–261. Вáрадy Баранyа II. 461.
  11. Летопис Матице Српске, 1881. 127, 60.
  12. Катона 72. „Постqуам Хунгари мајорем Хунгариае партем десеруерунт, Турцае цупиентес лоца аб Хунгарис десерта норис гентибус реплесе, Сервиае инцолас цонвоцарунт ет цоллегерунт. — Цалоцае Хунгари расцианицам лингуам цондидицерунт, патриам аутем мулти дедидицерунт“.
  13. Ацта Боснае 46, 320, 354, 509 и у Београду 1664.
  14. Ацта Боснае 17. „Литерали сциентиа праедити ет регионис идиоматис нон игнари“
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 Ацта Боснае 22, 115, 128, 139, 161.
  16. 16,0 16,1 16,2 Ацта Боснае 184, 260, 307.
  17. Ацта Боснае 512. 1665 траже се „воцабуларии дуе Иллyрици дуи Турцхесцхи“ да уче, па да могу сигурније путовати.
  18. Ацта Боснае 461. 1646 фра Марин из Пожеге „ха молти анници е паренти, танто Цхристиани qуанто Турцхи“.
  19. Ацта Боснае 358. 1612. „адјутус фаворе ет потентиа цујусдам еунуцхи суи цонсангуинеи потентиссими апуд принципем Турцарум Цонстантинополи“. 436 „фацци серивере леттере боне е цалде ал С. V. медицо ди гран Туро.“ 1646. „аворито дуе падре цонфессоре ди суа мајеста цисареа“ 461.
  20. Ацта Боснае 402, 448, 450.
  21. Боровскy, Торонтал 398.
  22. Ацта Боснае 370, 434 „цонтинуе гуере фраи Рагусини ет Боснеси“.
  23. Ацта Боснае 312 „Qуендам еписцопум Босненсен пуерос цхристианос Турцис вендидиосе“.
  24. Ацта Боснае 417. „Гли цхиамане вагабонди ет qуаси бандоти“.
  25. Ацта Боснае 513. „Пецуниам про агно пасцхали — сацрос лиqуорес прохибуерит“.
  26. Ацта Боснае 504. 1575. стр. 312 прича се, како је бискуп од Дувна у Неапољу ослободио 500 робова: „Неаполин ин либертатем ассерунт, мултос цаптивос, Далматес сеу Сцлавонос Морлаццос усqуе ад 500“.
  27. Ацта Боснае 390. „Дуи ди детти Фрати пароцхиани си соно фатти Турцхи — пер ла либерта ди вивере — цонцедоно индулгенза ди 500 анни а цхи веде ла месса лоро“.
  28. Шмичиклас, Ослободјење Славоније 1891. II. 1—2. „лицентиатус“ је ђак незапопљен са дозволом да може одржати службу, крстити и венчавати Вáрадy 461,
  29. Вáрадy, Баранyа 443.
  30. Боровскy, Темес вáрмегyе 347
  31. 31,0 31,1 31,2 Вáрадy, Баранyа 445, 451, 463.
  32. 32,0 32,1 32,2 Ацта Боснае 316, 317, 318.
  33. 33,0 33,1 33,2 Ацта Боснае 392, 405, 417.
  34. Ацта Боснае 421 кад Турчину није требао роб, а заробљени је био сирома па није могао платити одкуп, онда је добио дозволу да са ланцем око врата и ноге просјачи, потуцајући се од села до села, па кад скупи одкуп и однесе, онда се ослободи. То је туцак, отуда и данас презиме Туцаковић.
  35. 35,0 35,1 Ацта Боснае 423, 317, 381, 441, 446.
  36. 36,0 36,1 Ацта Боснае 451, 455.
  37. Ацта Босн. 475, 488, 506. Међутим било је и политике у писмима. За време турско персијског рата јавља 1584 фра Комуловић из Софије „новост за све хришћане“, како је Турска страдала и осиромашила услед рата са Персијом. Одавде до Цариграда пише он даље, нема Турака, не може се видети ни од чуда, ни један Турчин који би био способан за војску; сваке године погине и умре до сто хиљада. У Цариграду је прошле године умрло од куге двеста хиљада. У Босни, Србији и Херцеговини исто тако двеста хиљада. За ових осам година изгубили су Турци милион војника. Прошлих месеци страдали су Турци у Персији па сад купе војску за Персију. Један санџак могао је пре скупити 3—4000 војника у свом санџакату, а сад је добио заповед да скупи све што може, и прошао је кроз Софију са 23 војника, тако мало, да су се сви уплашили. Сад је згодна прилика да се хришћани сложе и отму свету земљу и пободу Христови барјак на зидове Цариргадске“. Ацта Боснае 388.
  38. Ацта Боснае 479.
  39. Бáцс-Бодрог вáрмегyе монографијаја 1891 II, 170–177.
  40. Катона 73. „пер десерта латитабант – ементита етиам весте – ин праедио Лудас дицто палуди уна цум патрибус цоллотенус иммерси интердиу манебант, ес дум еминус хостем спецтарент цапут аqуис иммергебант, индита ори арундине пер qуам спиритум дуцарент“.
  41. Ацта Боснае 311, 322, 324.
  42. Вáрадy, Баранyа II. 461.
  43. 43,0 43,1 43,2 43,3 43,4 Ацта Боснае 402, 469, 473, 479, 497, 509-511.
  44. Ацта Боснае 316.
  45. Ацта Боснае 318.
  46. Ацта Боснае 320.
  47. Ацта Боснае 336.
  48. Ацта Боснае 342-366, пер провинциас далматицо идиомате утентес.
  49. „Монте Цемерно хоц ест вененосе“.
  50. Сада село Тјентиште у долини Сутјеске.
  51. Цасам тецто палеарио, париетибус лигнеис нон бене ундиqуе материатис ет цонстопатис вентоqуе первиис.
  52. Ацта Боснае 342-366.
  53. Ацта Боснае 381-2.
  54. Ацта Боснае 391.
  55. Ацта Боснае 404.
  56. Ацта Боснае 418.
  57. Ацта Боснае 505, 425, 462, 474, 480, 492, 499, 500.