Neka znaš, sunačce, očito umiru,
očito srdačce za žalos razdiru,
kolikrat moj razum oni dan spomene
kad s tobom sam u drum ugledah ja mene;
koja me za ruku tač prija obično 5
tere mnjah za muku vesel'je steć vično,
ter začeh govorit sam sebi skroveno:
sada ću izdvorit nje družbu ljuveno.
Ovo je dan oni odvika ki želim,
koji mi Bog doni, neka se veselim; 10
ovo je kad blažen zvat ću ja ljuven stril
kim stoju poražen dokli sam van nje kril.
A sad je na vrime prišal rok, čas i vik
da slavno nje ime meni se da za lik.
Još pravljah: ovo čes koja me namiri, 15
koja sad uzrok jes želje me da smiri.
Danu taj misal sva, neka znaš ružice,
neka zna ljepos tva, meni bi s tužice,
zašto mi sva rados kako tma pomrče,
zašto mi sva slados srid grla ogrče, 20
zašto mi vesel'je u plač se obrati,
ter je toj dresel'je život moj da skrati,
pokli me za straža ti ne hti, sunačce,
koja stvar poraža me željno srdačce.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
