Нека знаш, суначце, очито умиру,
очито срдачце за жалос раздиру,
коликрат мој разум они дан спомене
кад с тобом сам у друм угледах ја мене;
која ме за руку тач прија обично 5
тере мњах за муку весел'је стећ вично,
тер зачех говорит сам себи скровено:
сада ћу издворит ње дружбу љувено.
Ово је дан они одвика ки желим,
који ми Бог дони, нека се веселим; 10
ово је кад блажен зват ћу ја љувен стрил
ким стоју поражен докли сам ван ње крил.
А сад је на вриме пришал рок, час и вик
да славно ње име мени се да за лик.
Још прављах: ово чес која ме намири, 15
која сад узрок јес жеље ме да смири.
Дану тај мисал сва, нека знаш ружице,
нека зна љепос тва, мени би с тужице,
зашто ми сва радос како тма помрче,
зашто ми сва сладос срид грла огрче, 20
зашто ми весел'је у плач се обрати,
тер је тој дресел'је живот мој да скрати,
покли ме за стража ти не хти, суначце,
која ствар поража ме жељно срдачце.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
