Ne mogu ne slavit tebe ja, sunačce,
ne mogu ne pravit što mni me srdačce,
jer, ako još ljubav ne vara mene toj
ter ja smim reć uprav, ti si cvit od gospoj!
Ti s' morska serena, ti s' kruna i rados 5
ti si stril perena ka ranjaš svu mlados.
Kad usti otvoriš rozicom skrovena,
koga tuj ne vadriš, gospođe ljuvena?
komu li ne zađe sva pamet i misal,
tvoj razum gdi nađe ki ne bih ispisal? 10
od koga rič hitra s nas tira zle volje,
kako moć od vitra maglinu niz polje;
ter koga pogledaš prislacim pozorom,
koliko da ne daš budit ga prid zorom:
las njeku oćuti ter tebe, ružice, 15
ončas lik svak sluti od željne tužice.
Zač ures i lipos od tvoje mladosti
ima moć i kripos bit željnim s radosti.
Er človik od luga da vidi još tebe,
neka ti je od sluga tebi bi dal sebe, 20
a negli željan ja koji sam stanovit
da svitlje sunca sja tvoj obraz darovit;
ter kad na nj poziram za ljubav jur pravu,
u njemu nabiram od hvale svu slavu,
kojom će ime tve prosivat dovika, 25
ar ti se vrime sve ne nađe prilika.
Ah, toj svis zanosi! zatoj se dostoja
tebi svit i prosi da mu si gospoja.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
