Не могу не славит тебе ја, суначце,
не могу не правит што мни ме срдачце,
јер, ако још љубав не вара мене тој
тер ја смим рећ управ, ти си цвит од госпој!
Ти с' морска серена, ти с' круна и радос 5
ти си стрил перена ка рањаш сву младос.
Кад усти отвориш розицом скровена,
кога туј не вадриш, госпође љувена?
кому ли не зађе сва памет и мисал,
твој разум гди нађе ки не бих исписал? 10
од кога рич хитра с нас тира зле воље,
како моћ од витра маглину низ поље;
тер кога погледаш прислацим позором,
колико да не даш будит га прид зором:
лас њеку оћути тер тебе, ружице, 15
ончас лик свак слути од жељне тужице.
Зач урес и липос од твоје младости
има моћ и крипос бит жељним с радости.
Ер чловик од луга да види још тебе,
нека ти је од слуга теби би дал себе, 20
а негли жељан ја који сам становит
да свитље сунца сја твој образ даровит;
тер кад на њ позирам за љубав јур праву,
у њему набирам од хвале сву славу,
којом ће име тве просиват довика, 25
ар ти се вриме све не нађе прилика.
Ах, тој свис заноси! затој се достоја
теби свит и проси да му си госпоја.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
