„Ne čin, da tvoj um zamijera,
ni od scjene imaj mnoge
čista zlata svijetle stoge,
drazijeh očac i bisera;
ni dvorove, ni razblude 5
sve kraljevske, ni oblasti:
ođi taštijem da se časti
i blaženstvu takom čude
Neg čin da si miran s Bogom
i da tvoja jes ugodna 10
kuća mala, njiva plodna,
o čem živit mož s razlogom.
Svakim dobrom obiluje
tko bogastva i visine
ljudske đržeć za taštine, 15
svijesti oholom pogrđuje.
Ti car da si i veće
blago imaš neg kralj Mida,
rob si, dokle zapovida
tvrda želja imat veće, 20
zla nakazan i prokleta,
gora od svih ke posila
iz utrobe vrla spila
hudijeh duhov da svijet smeta.
Bježi od nje. Život bježi 25
naš i gine, a viđ kako
smrt nas hara, ter jednako
bogat, ubog mrtav leži".
Tako s sporom pripijevaše
tuđin človik u dubravi, 30
za ukazat život pravi
svomu ki s njim putovaše.
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.204, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
