„Не чин, да твој ум замијера,
ни од сцјене имај многе
чиста злата свијетле стоге,
дразијех очац и бисера;
ни дворове, ни разблуде 5
све краљевске, ни области:
ођи таштијем да се части
и блаженству таком чуде
Нег чин да си миран с Богом
и да твоја јес угодна 10
кућа мала, њива плодна,
о чем живит мож с разлогом.
Сваким добром обилује
тко богаства и висине
људске ђржећ за таштине, 15
свијести охолом погрђује.
Ти цар да си и веће
благо имаш нег краљ Мида,
роб си, докле заповида
тврда жеља имат веће, 20
зла наказан и проклета,
гора од свих ке посила
из утробе врла спила
худијех духов да свијет смета.
Бјежи од ње. Живот бјежи 25
наш и гине, а виђ како
смрт нас хара, тер једнако
богат, убог мртав лежи".
Тако с спором припијеваше
туђин чловик у дубрави, 30
за указат живот прави
свому ки с њим путоваше.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.204, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
