Molim te, rozice, rači mi reć hrlo,
krozač si kosice prosula niz grlo?
Ali t' se drago jes pogizdat njimi sad,
ali će tvoj ures da željnim zadaš jad?
Ar kad bil izvi trak, ovoj dim istinu, 5
ončas mnjah sunač zrak uokol da sinu:
taj svitlos popade tve grlo i glavu
ter zlatu nî kade da stigne tvu slavu,
za ljepos toliku kom cafte tve kose,
ke birek priliku od ognja svu nose, 10
i nješto u sebi imaju drago već,
dovijeka što ne bi človiku moć izreć.
Nit ja znam što velit inu rič, sunačce,
ner tebe jer želit osta me srdačce;
ka želja da tužu činit će život moj 15
dokole sadružu gizdavi ures tvoj.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
