Молим те, розице, рачи ми рећ хрло,
крозач си косице просула низ грло?
Али т' се драго јес погиздат њими сад,
али ће твој урес да жељним задаш јад?
Ар кад бил изви трак, овој дим истину, 5
ончас мњах сунач зрак уокол да сину:
тај свитлос попаде тве грло и главу
тер злату нî каде да стигне тву славу,
за љепос толику ком цафте тве косе,
ке бирек прилику од огња сву носе, 10
и њешто у себи имају драго већ,
довијека што не би чловику моћ изрећ.
Нит ја знам што велит ину рич, суначце,
нер тебе јер желит оста ме срдачце;
ка жеља да тужу чинит ће живот мој 15
доколе садружу гиздави урес твој.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
