Vozila se maljahna tarlana
Pod bijela grada Carigrada.
Kruna joj je od suhoga zlata,
Na njoj sidi Miko kapetane,
Okol vrata kolajna od ziata, 5
Ku junaci nose okol vrata;
Na ruki mu j’ prsten od diamanta,
Na kolinu ptica papagala.
To zavidi ljuba Ivanova.
S tihim ga je glasom nazivala: 10
„Hodi simo, Miko kapetane!“
„„Ne bih toga junak učinio
Rad Ivana gospodara tvoga.““
„Ne boj se ga, Miko kapetane!
Ive j’ pošal u goru zelenu, 15
Ne će doći za godinu dana.“
Kad je Miko rići razumio,
On se šeće ljubi Ivanovoj.
Prvu noću, ku ju je ljubio,
Daroval joj kolajnu od zlata. 20
Drugu noću, ku ju je ljubio,
Daroval joj prsten od diamanta.
Treću noću, ku ju je ljubio,
Daroval joj pticu papagalu.
Kad je Ive iz gore zlazio, 25
Svojoj mi je ljubi govorio:
„Što su tebi oči spromućene,
Što su tebi kose rastrešene?“
„„Pravu ću ti, Ive, povidati!
Sinoća sam šenicu strojila, 30
Na nebu se oblak učinia,
Iz njega je vitar doletio.““
Odgovara ptica papagala:
„Ni istina, Ivan gospodaru,
Ljubil ju je Miko kapetane. 35
Prvu noću, ku ju je ljubio,
Daroval joj kolajnu od zlata.
Drugu noću, ku ju je ljubio,
Daroval joj prsten od diamanta.
Treću noću, ku ju je ljubio, 40
Daroval joj pticu papagalu.
Evo, mene, Ivan gospodaru!“
Pak on zimlje ćordu spoda pasa
I odsiče rusu njenu glavu.
