Возила се маљахна тарлана
Под бијела града Цариграда.
Круна јој је од сухога злата,
На њој сиди Мико капетане,
Окол врата колајна од зиата, 5
Ку јунаци носе окол врата;
На руки му ј’ прстен од диаманта,
На колину птица папагала.
То завиди љуба Иванова.
С тихим га је гласом називала: 10
„Ходи симо, Мико капетане!“
„„Не бих тога јунак учинио
Рад Ивана господара твога.““
„Не бој се га, Мико капетане!
Иве ј’ пошал у гору зелену, 15
Не ће доћи за годину дана.“
Кад је Мико рићи разумио,
Он се шеће љуби Ивановој.
Прву ноћу, ку ју је љубио,
Даровал јој колајну од злата. 20
Другу ноћу, ку ју је љубио,
Даровал јој прстен од диаманта.
Трећу ноћу, ку ју је љубио,
Даровал јој птицу папагалу.
Кад је Иве из горе злазио, 25
Својој ми је љуби говорио:
„Што су теби очи спромућене,
Што су теби косе растрешене?“
„„Праву ћу ти, Иве, повидати!
Синоћа сам шеницу стројила, 30
На небу се облак учиниа,
Из њега је витар долетио.““
Одговара птица папагала:
„Ни истина, Иван господару,
Љубил ју је Мико капетане. 35
Прву ноћу, ку ју је љубио,
Даровал јој колајну од злата.
Другу ноћу, ку ју је љубио,
Даровал јој прстен од диаманта.
Трећу ноћу, ку ју је љубио, 40
Даровал јој птицу папагалу.
Ево, мене, Иван господару!“
Пак он зимље ћорду спода паса
I одсиче русу њену главу.
