Oj Lošinju mali, selo narešeno,
I na lipom mistu jer je postavljeno;
S hladnima vodama, jer je okrunjeno!
Va njem mi je, brate, divojaka dosta.
Divojaka dosta, a junaka malo; 5
Al jih cesar vodi, kamo njemu drago.
Kada urdin pride iz Pizina[1] grada,
Iz Pizina grada, do Lošinja mala;
Ontrat svaka mlada plače svoga draga,
Ontrat svekolike počmu govoriti: 10
„Ako mi ga vazmu žalosna ću biti."
K Majki Božjoj grede, lipe dari nose,
One se utiču svekolike bose:
Ko l’ bi se mat Božja na njih smilovala,
Ko 1’ bi njim dragoga nazada poslala. 15
Lipe jesu, brate, one hladne vode,
I one divojke, kada sprogovore.
Volil bih ja, brate, s njima besediti,
Negor iz Mletaka madamu ljubiti.
Madamu ljubeći niš se ne dobiva, 20
S dragum govoreći svu volju spunjiva.
