Ој Лошињу мали, село нарешено,
I на липом мисту јер је постављено;
С хладнима водама, јер је окруњено!
Ва њем ми је, брате, дивојака доста.
Дивојака доста, а јунака мало; 5
Ал јих цесар води, камо њему драго.
Када урдин приде из Пизина[1] града,
Из Пизина града, до Лошиња мала;
Онтрат свака млада плаче свога драга,
Онтрат свеколике почму говорити: 10
„Ако ми га вазму жалосна ћу бити."
К Мајки Божјој греде, липе дари носе,
Оне се утичу свеколике босе:
Ко л’ би се мат Божја на њих смиловала,
Ко 1’ би њим драгога назада послала. 15
Липе јесу, брате, оне хладне воде,
I оне дивојке, када спроговоре.
Волил бих ја, брате, с њима беседити,
Негор из Млетака мадаму љубити.
Мадаму љубећи ниш се не добива, 20
С драгум говорећи сву вољу спуњива.
