Kud god ja ne vidim, kruno, tvoj liep obraz,
smrtno vas problidim, ostinem kako mraz,
i boles oćutim kroz njeki ljuven strah,
ki s jadom priljutim stira me u željah.
Er mi se prigodi, kako no čoviku, 5
kad ljubko ku godi ljubi stvar veliku,
ter pokoj ne ima, nesrećan neg' blidi,
koji čas očima dragu stvar ne vidi,
i s sumnjom pribiva, da njega od kude
ki čovjek pun gnjiva uhilit' ne bude. 10
Tač mira ne ima nemirna moja svies,
koji čas očima ne gledam tvoj ures;
er dobro sve moje tvu liepos scienim ja,
i lice toj tvoje, ke meni suncem sja;
vrh koga trepteć vas strašim se i bojim, 15
u sumnji ter svak čas pribivam i stojim,
da meni od kuda i mojoj mladosti
ne uzme čes huda cviet tvoje lieposti,
ku ljubeć odveće srdašcem u meni
ćutim zlo najveće, sumnju i strah ljuveni.20
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
