Куд год ја не видим, круно, твој лиеп образ,
смртно вас проблидим, остинем како мраз,
и болес оћутим кроз њеки љувен страх,
ки с јадом приљутим стира ме у жељах.
Ер ми се пригоди, како но човику, 5
кад љубко ку годи љуби ствар велику,
тер покој не има, несрећан нег' блиди,
који час очима драгу ствар не види,
и с сумњом прибива, да њега од куде
ки човјек пун гњива ухилит' не буде. 10
Тач мира не има немирна моја свиес,
који час очима не гледам твој урес;
ер добро све моје тву лиепос сциеним ја,
и лице тој твоје, ке мени сунцем сја;
врх кога трептећ вас страшим се и бојим, 15
у сумњи тер свак час прибивам и стојим,
да мени од куда и мојој младости
не узме чес худа цвиет твоје лиепости,
ку љубећ одвеће срдашцем у мени
ћутим зло највеће, сумњу и страх љувени.20
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
