Krasnu te svršeno i dragu Bog sazda

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Krasnu te svršeno i dragu Bog sazda
Писац: Динко Златарић





Zlataric.jpg

PJESAN LXXXV

   Krasnu te svršeno i dragu Bog sazda
neka me ljuveno posvojiš za vazda;
   jer s očim što pazit htil bih te noć i dan
nebesa kako svit prosinu sa svih stran.
   Ne bih se u vike nasitil gledaje 5
tvoj ures i dike, i govor slišaje,
   Ter kad te ne viđu pun stojim nemira,
ostinuv probliđu, smrtni me trud tira.
   Ni mogu izreći, koli se namirim
kad gdigod po sreći obraz tvoj zamirim. 10
   Toliku ja budem oćutit tad slados
da vas trud zabudem, ter bjesnim za rados.
   Nu sebe skončavam silosti sveđ mnogom,
zač volji vlas ne dam obladat razlogom.
   Ne smijem te pozriti slobodno, da se plam 15
ne bude odkriti, potajno s kim zgaram.
   Obrah sve boljezni prij' podnit i trude,
neg s moje ljubezni da t' prijekor ki bude.
   Ljubav je rič slavna, zasve da puk ludi
istine čim ne zna, inako sve sudi; 20
   zač koja s časti nî, ohlep je nepravi,
kriv bijes taj i stidni nazvan je ljubavi,
   a tko svis pravednu i bistar vid ne ima
ćestokrat stvar jednu za drugu vazima.
   Ne dopust' višnja vlas, da me blud primože 25
poželit što tvoj glas pošteni strt može.
   Prije se vik skončal moj, prij' skusio smrtni stril,
neg ikad tolikoj nesramno ja goril!
   Evo, jaoh, kunu se mojim ja životom
jak da ga ne uze ti rajskom lipotom. 30
   Ne možem ja veće da je moj procinit,
niti znam što se će od njega učinit.
   Nu tako stal se s njim po sebi, moj cvite,
vik ognjem priročnim ne gorjeh prozi te.
   Ukras tvoj plemenit, ki me tač priteže, 35
u meni zlamenit častiv plam užeže,
   plam ki mi prosinu svaku trnu i čini
da kripos jedinu sveđ držim u scini;
   da putem slavnim grem, da pravo što nije
sve parjam i ođem, bježeć jak od zmije, 40
   neka tač priličan tebi se ja stvorim,
i tebe koji dan dostojno podvorim.
   Dvorim te odavna i pomnjim da dila
moja su ispravna svakčas već i mila.
   Može mi s tebe doć rados, plač, život, smrt, 45
ti možeš, kako hoć, skratit me i satrt,
   nu nećeš pogubit, nis' tvrđa kamena,
da možeš ne ljubit, od koga s' ljublena.
   Jer zakon ljuveni ki vlada svijeh naju
hoće, svi ljubljeni da ljubit imaju. 50
   Ter ufam da skratit moj ćeš plač i tužbu,
i milo naplatit i ljubko svu službu,
   nu skrovno od zlobnih, po sebi ki sude,
da naše dobro s njih na glasu ne bude,
   kako oko naučno kroz nemoć gledat mrak 55
ne može neg mučno sunčani nazrit zrak,
   ni mari za misto gdje gizdav cvijet niče
zvijerenje nečisto koje kal običe.
   Ne ištem da platu daš momu služenju
u srebru, ni zlatu, ni dragom kamenju. 60
   Ne mislim o tomu, toga sam daleče,
toj ljudstvu skupomu ohodim da teče.
   Da za što ja hajem? i koga dobra nag
ištući k tebi grem na milos da t' sam drag?
   Da mi se ne brani, o diko sva moja, 65
tvoj pogled sunčani, ter slatka rič tvoja;
   i da mi način daš moć gledat lica taj,
po kojih odkrivaš na zemlji vječni raj.
   Tako ja, koji sad mrtav sam u sebi,
oživit hoću tad, gospođe, u tebi; 70
   ter jednom što umrijeh, života dva ću steć
i s dika slavnih tijeh čestit se uprav reć.
   Oh, ako toj vidit budem ja, blažen hip.
blažen čas, ki slidit počeh tvoj obraz lip!
   A lje se čudiš ti, da mrtac govori, 75
ne znav da s oblasti ljuvenom sve tvori?



Cornice.png

Izvor[uredi]

Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str. 214-216, Zagreb, 1899


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 407 година.