Красну те свршено и драгу Бог сазда

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Красну те свршено и драгу Бог сазда
Писац: Динко Златарић





Златариц.јпг

ПЈЕСАН LXXXV

   Красну те свршено и драгу Бог сазда
нека ме љувено посвојиш за вазда;
   јер с очим што пазит хтил бих те ноћ и дан
небеса како свит просину са свих стран.
   Не бих се у вике наситил гледаје 5
твој урес и дике, и говор слишаје,
   Тер кад те не виђу пун стојим немира,
остинув проблиђу, смртни ме труд тира.
   Ни могу изрећи, коли се намирим
кад гдигод по срећи образ твој замирим. 10
   Толику ја будем оћутит тад сладос
да вас труд забудем, тер бјесним за радос.
   Ну себе скончавам силости свеђ многом,
зач вољи влас не дам обладат разлогом.
   Не смијем те позрити слободно, да се плам 15
не буде одкрити, потајно с ким згарам.
   Обрах све бољезни приј' поднит и труде,
нег с моје љубезни да т' пријекор ки буде.
   Љубав је рич славна, засве да пук луди
истине чим не зна, инако све суди; 20
   зач која с части нî, охлеп је неправи,
крив бијес тај и стидни назван је љубави,
   а тко свис праведну и бистар вид не има
ћестократ ствар једну за другу вазима.
   Не допуст' вишња влас, да ме блуд приможе 25
пожелит што твој глас поштени стрт може.
   Прије се вик скончал мој, приј' скусио смртни стрил,
нег икад толикој несрамно ја горил!
   Ево, јаох, куну се мојим ја животом
јак да га не узе ти рајском липотом. 30
   Не можем ја веће да је мој процинит,
нити знам што се ће од њега учинит.
   Ну тако стал се с њим по себи, мој цвите,
вик огњем прирочним не горјех прози те.
   Украс твој племенит, ки ме тач притеже, 35
у мени зламенит частив плам ужеже,
   плам ки ми просину сваку трну и чини
да крипос једину свеђ држим у сцини;
   да путем славним грем, да право што није
све парјам и ођем, бјежећ јак од змије, 40
   нека тач приличан теби се ја створим,
и тебе који дан достојно подворим.
   Дворим те одавна и помњим да дила
моја су исправна свакчас већ и мила.
   Може ми с тебе доћ радос, плач, живот, смрт, 45
ти можеш, како хоћ, скратит ме и сатрт,
   ну нећеш погубит, нис' тврђа камена,
да можеш не љубит, од кога с' љублена.
   Јер закон љувени ки влада свијех нају
хоће, сви љубљени да љубит имају. 50
   Тер уфам да скратит мој ћеш плач и тужбу,
и мило наплатит и љубко сву службу,
   ну скровно од злобних, по себи ки суде,
да наше добро с њих на гласу не буде,
   како око научно кроз немоћ гледат мрак 55
не може нег мучно сунчани назрит зрак,
   ни мари за мисто гдје гиздав цвијет ниче
звијерење нечисто које кал обиче.
   Не иштем да плату даш мому служењу
у сребру, ни злату, ни драгом камењу. 60
   Не мислим о тому, тога сам далече,
тој људству скупому оходим да тече.
   Да за што ја хајем? и кога добра наг
иштући к теби грем на милос да т' сам драг?
   Да ми се не брани, о дико сва моја, 65
твој поглед сунчани, тер слатка рич твоја;
   и да ми начин даш моћ гледат лица тај,
по којих одкриваш на земљи вјечни рај.
   Тако ја, који сад мртав сам у себи,
оживит хоћу тад, госпође, у теби; 70
   тер једном што умријех, живота два ћу стећ
и с дика славних тијех честит се управ рећ.
   Ох, ако тој видит будем ја, блажен хип.
блажен час, ки слидит почех твој образ лип!
   А ље се чудиш ти, да мртац говори, 75
не знав да с области љувеном све твори?



Цорнице.пнг

Извор[уреди]

Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 214-216, Загреб, 1899


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 407 година.