Kraljević se s ćordom razgovara:
„Aj prokleta, svitla ćordo moja,
Pokle sam te od meštra vidio,
Nisi mi se mesa nasitila,
Ni junačke krvi napojila. 5
Prvo momče, ko na putu dojde,
Namah će mu glava odletiti."
To gre Marko malo sponaprida,
Tot j’ na putu jeno malo momče.
Al mu veli Kraljeviću Marko: 10
„Skloni s puta, jeno malo momče,
Skloni s puta, da ti sičem glavu!“
„Manje sile, delijo neznana!
Šećimo se na ’no ravno polje,
Ti na konju, a ja ću prez konja, 15
Ćemo vidit, ki je bolji junak,
Je li momče ili je delija."
Oni idu va ’no ravno polje.
Bili su se od jutra do podne,
I od podne do male večere. 20
Malom momču žute pine skaču,
Kraljeviću žute i krvave.
Al mu veli Kraljeviću Marko:
„Aj prokleto jeno mlado momče,
Povimi se, koga roda jesi, 25
Koga roda i koga plemena?"
Odgovara jeno mlado momče:
„Ja sam čuo Turke povidajuć,
Da mi j’ ujac Kraljeviću Marko."
„Ala, Bože, čuda velikoga, 30
Malo nisam glavicu zgubio,
Dal od koga drugoga junaka,
Ner od sestre rojenog nećaka.
Stj. Žiža br. 67. od Marije Karčić iz Malog Lošinja.
