Kad tvoju gdi lipos zamirih, sunačce,
postavih svu kripos da t' spovim, srdačce,
da t' skažu sve tužbe u kojih ja hodim,
želeći od družbe da se tve čas zgodim.
Nu sliši čudnu stvar, gospoje od gospoj,
da jošte ja nigdar ne imah srdce toj, 5
a ovoj tvoje dil velike liposti
prid kojom ljuven stril ne ima kriposti.
Nu me sad, ružice, skončaše boljezni,
skončaše tužice od željne ljubezni,
ter veće trpiti ne mogu muku tuj 10
koju rih vapiti prida te, molim, čuj:
odkole ja tiram, gospoje, tvoj ures,
umirem, umiram, umrijeti meni jes;
pače ja mru da mrem i želim smrt hrlo,
želeći da uzrem uz moje tve grlo.15
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
