Кад твоју гди липос замирих, суначце,
поставих сву крипос да т' сповим, срдачце,
да т' скажу све тужбе у којих ја ходим,
желећи од дружбе да се тве час згодим.
Ну слиши чудну ствар, госпоје од госпој,
да јоште ја нигдар не имах срдце тој, 5
а овој твоје дил велике липости
прид којом љувен стрил не има крипости.
Ну ме сад, ружице, скончаше бољезни,
скончаше тужице од жељне љубезни,
тер веће трпити не могу муку туј 10
коју рих вапити прида те, молим, чуј:
одколе ја тирам, госпоје, твој урес,
умирем, умирам, умријети мени јес;
паче ја мру да мрем и желим смрт хрло,
желећи да узрем уз моје тве грло.15
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
