Gospođe, sliši me: toliku slas ima
prislatko tve ime jer mi svis vazima;
ter kada ime čuh od tvoje mladosti,
ončas ti dah posluh s velikom radosti.
Zač rekoh u sebi: slatko se zove slas; 5
nu togaj sad ne bi, a kad bi, što je glas?
Ma neka sluga tvoj, moj cvite pribili,
još bude reć ovoj česa dil sve cvili,
česa dil sve tuži, negoli jer prave
gospođi da služi za ime ku slave;10
zač ime tve drže s naravom da sklada,
toj držu, kad brže oholas ne vlada.
Ne birek ljepotom da se ti oholiš,
ter mojim životom ništa se ne boliš,
ter za me ne pomni anđelski obraz tvoj,15
videći gdi domni u željah život moj.
Ter ako ć ne dobit rečen'je jadovno,
ne mari tač zlobit tve ime ljubovno,
nu k tomu imenu priloži srdačce,
neka ja ne venu, prisvitlo sunačce;20
neka ja ne bolju, neka zlo ne slutim,
neka ja nevolju toliku ne ćutim,
i neka smrt ovu mîsli me ne žele,
a tebe što zovu, istinu da vele.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
